ENPolitičke televizijske emisije neretko su slične latinoameričkim serijama, pogotovo kada se pojedini političari ne „skidaju“ s malih ekrana. Priča o štetnom ugovoru ministra vojnog ovih dana poprimila je dramatične razmere, s obzirom na to da su se u ceo slučaj uključili najviši predstavnici vlasti u Srbiji i državnoj zajednici sa svojim argumentima, zahtevima, saopštenjima i porukama. Pojedina saopštenja koja su tim povodom dospela u javnost bila su toliko kontradiktorna da su samo stvarala konfuziju kod
građana koji nisu mogli da razumeju o čemu je zapravo reč. S tim u vezi, čini se da i pojedine politički „tok šou“ programi u stvari samo zbunjuju narod, s obzirom na to da se u njima mnogo priča, a malo kaže o onome što je suština nekog problema.
Poslanik Socijaldemokratske partije Ljiljana Nestorović kaže da s obzirom na brojnost i kvalitet tih emisija one više stvaraju konfuziju, nego što razjašnjavaju određene političke krize. Na svakoj televiziji imate najmanje po dve takve emisije i kada se to sabere sa brojem stanica, a budući da je Srbija mala zemlja i da se „vrte“ isti ljudi, onda to više liči na putujući karavan nego na emisiju koja će građanima pružiti pravo objašnjenje za neke političke probleme. „Ako su neki političar i neka tema u centru svih ovakvih emisija onda to počinje da liči na neku od brojnih serija u kojoj nam treba vremena da se snađemo i shvatimo ko je koga ostavio, prevario i pokrao. Zaista, mnoge afere koje se proizvode u ovoj državi imaju ukus španskih serija – u momentu kada `siđu` sa malih ekrana, niko se više i ne seća da su postojale“, kaže saradnik Instituta društvenih nauka Neven Cvetićanin. Po njegovim rečima, naše političke emisije sa više gostiju imaju sve osobine dobrog filma i kreću se od raspona „limunada komedije“ do odličnih trilera, a ponekad se pretvaraju i u nepatvoreni horor ili kvalitetan kaubojac. Slučaj je udesio da najgledanije „tok šou“ emisije vode žene, koje svoje emisije „režiraju“ na različite načine. „Najvrelija“ stolica je kod Olje Bećković, jer ona svojim pitanjima cilja pravo u glavu i ne dozvoljava vrdanje, te je zbog ovakvog pristupa njena emisija najbliža dobrom kaubojcu, sa sve pucanjem i pevanjem. Takođe „vrela“ jeste i stolica kod Bojane Lekić koja se odlikuje hladnim i analitičkim pristupom i, poput kiborga, svojim pitanjima tačno gađa prave ciljeve. Dobra „režija“ očituje se i kod Olivere Kovačević, koja naglasak stavlja na humor i pokušava, a često i uspeva, da naše političare predstavi kao zabavne „antiheroje“. Sve „tok šou“ emisije su začinjene našim autentičnim humorom i jakim temperamentom, pa se bukvalno može za neke emisije reći da u njima „leti perje“, ocenjuje on.
Kako kaže, našim političarima se ne može osporiti srčanost, a velika mana im je to što im je ,jezik brži od pameti“, pa umeju da kažu svašta samo da bi privukli pažnju. Atmosfera pred duele Dinkić – Đelić i Dinkić – Drakulić bila je takva da je čovek komotno mogao da kupi pivo i grickalice, zavali se u fotelju i gleda nešto što je bolje ne samo od mnogih filmova, već i od mnogih utakmica. I dok je sadašnji ministar finansija „duel igrač“, političari poput Koštunice, Tadića i Nikolića izbegavaju frontalne političke duele i svima nam je još u sećanju predsednički duel Nikolića i Tadića koji je bio malčice anemičan, ali je zato na drugoj strani pokazao da je u Srbiji moguće pričati, a da se od toga ne napravi cirkus. „Političke emisije su poput bikinija – otkrivaju mnogo, ali nikada ono suštinsko i najslađe, jer se prava visoka politika vodi iza kulisa, a na medijske stolove se bacaju samo mrvice. Tako nije samo kod nas, već i svuda u svetu, pogotovo u vremenu `pozerske demokratije`. Na sreću, nama `poziranje` nije u nacionalnom karakteru, pa nas naši političari, u svojim uzbuđenjima, znaju počastiti kojom kontroverznom informacijom koja im je nepromišljeno izletela. Ali, retko se kada u „tok šou“ emisijama problemi mogu razjasniti radi što objektivnijeg informisanja gledalaca. Jedina korist takvih emisija je što se u njima vidi da su i političari ljudi od krvi i mesa, da umeju da se oznoje, uplaše, zbune, a bogami i da priprete ponekom novinaru ili političkom konkurentu“, ističe Cvetaćanin. Predrag Sarapa, autor emisije „Problem“, kaže da, ma koliko da je smisao tih emisija da se sazna istina, koja često nije dostupna javnosti, to postaje gotovo nemoguća misija. Kako kaže, političari najčešće dolaze sa već „ugrađenim čipom u mozgu“ i pripremljenim govorima, pa je od njih teško izvući ono što je neka pozitivna priča. Oni smatraju da ako novinar postavi pitanje ono mora unapred biti prepoznatljivo, na koje će dati unapred određen odgovor, koji je očekivan. Na neko neočekivano pitanje oni počinju da vređaju i optužuju. Imaju opasnu tendenciju da sakriju što više od javnosti, jer im i nije cilj da kažu istinu, a kad se međusobno sukobljavaju to je vašar i cirkus, kaže ovaj novinar.
Nada Kovačević
