[box align=’box-left’ id=’3292′]
Televizija Beograd stigla je do 55. rođendana, pa se sada, kao Radio-televizija Srbije, rado prihvatila podsećanja na svoju poluvekovnu istoriju. Na Digitalnom programu prikazana je emisija koja je sažela sve bitne faze u razvoju medija od 1958. godine do danas, ali i promene koje je televizija unosila u svakodnevni život građana, svojih gledalaca. Bio je to ubrzan, no pregledan, sadržajan i slikovit vremeplov kroz pet decenija postojanja jedne države i jedne od njenih najznačajnijih institucija. Uz obilje arhivskog materijala, autori – voditelji na ovom putovanju, Irina Ivić i Milan Srdić, kostimirani su se kretali po autentičnim ambijentima ne bi li svoju priču učinili zanimljivijom.
Uobičajeno, podsećanja na to kako je sve počelo pokazuju pionirsku smelost u osvajanju novog, nepoznatog prostora, polet pregalaca koji su uspostavljali standarde produkcije, zbir profesionalnih talenata kojim se brzo dosezalo do visokih dometa u svetskim razmerama. Iako nisu prećutkivani oni drugačiji, „zlatni periodi” naglašavani su kao duga linija uspona i uspeha. Veterani nisu prepušteni zaboravu i odavano im je dužno priznanje. Pominjani su stvaraoci, naslovi, ciklusi koji su stekli pravo da se za njih kaže „legenda”, „kultni”, „brend”…
Nije, nažalost, bilo radosti, optimizma, vitalnosti u pogledu na budućnost – što bi bilo prirodno pri rođendanskom slavlju u ovom uzrastu. Godišnjica je dočekana u neizvesnosti, u sumnji šta će biti koliko sutra, u strahu od „odumiranja”. Sem načelne saglasnosti da je zemlji na ovakvom stepenu opšte (ne)razvijenosti Javni medijski servis neophodan, još se pouzdano ne zna kako će se finansijski obezbediti njegovo delovanje.
Posle dvehiljadite, nova vlast požurila je da ukine TV pretplatu misleći da time kažnjava „TV Bastilju”. Probala, pa se popišmanila. Ali nivo naplate nikad se nije vratio na pređašnji nivo. I sadašnja vlast, drugačijeg sastava, odlučila se da građane ponovo oslobodi tog „nameta” i da Javni RTV servis uvrsti u budžetske stavke. Opet se rizikuje da se rešenje ispostavi kao pogrešno, nepotpuno, kratkoročno.
Ali dok čeka da se, kako god, makar privremeno premosti ambis finansijske dubioze, RTS bi ipak mogao da razmišlja kako da se u hodu prilagođava situaciji. Nije samo problem višak ukupno zaposlenih – možda postoji višak skupih pojedinaca koji neopravdano dobijaju poseban status, stalne i trajne autorske emisije, voditeljske pozicije, urednička mesta. Ne ispunjava se kulturna misija samo angažmanom vrhunskih prestoničkih umetnika nego i podrškom i podsticajem kreativnosti u širim geografskim i generacijskim krugovima. Ne zabavlja se publika samo mega igranim serijama nego i maštom, duhom, humorom „spakovanim” u manje forme. Ne obrazuje se gledalački narod samo namenskim emisijama, već i brigom da se sa ekrana govori čisto, tečno, pravilno…
