Atmosfera straha i medijskog linča

Zdravstvo, medicina, je specifična, visoko stručna oblast, pa tako praćenje i pisanje o njoj zahteva takođe određenu stručnost. Ogroman broj lekara predano i odgovorno obavlja svoj posao i zdravstveni sistem u Srbiji funkcioniše pre svega zahvaljujući njihovom entuzijazmu i savesnosti. To se zna i to nije nikakva tajna! Ali i lekari su ljudi kao i svi drugi i greške su nažalost moguće. I jasno je da je javnost na to posebno osetljiva jer su u pitanju zdravlje i životi ljudi. Međutim, čemu i kome služe bombastični naslovi u kojima se kaže da lekari ubijaju po bolnicama, da uzimaju organe, kradu bebe, da kradu na receptima i slično? Naslovi i tekstovi u kojima se unapred zna da je lekar kriv! Gde istraga u stvari nije ni potrebna i gde se stvara klima sumnje u svaki ishod koji se ne bi uklapao u „medijsku presudu“.

Sigurno je da se moraju analizirati i istražiti sve okolnosti pod kojima je došlo do smrti bebe u GAK Narodni front. Ali koja je svrha objavljivanja punog imena i prezimena aktera ovog slučaja ako to nije stvaranje negativnog odnosa javnosti i prema njima i prema lekarima uopšte? I to u vreme kada su novine pune izveštaja da je M. N. pucao u Z. K., da je O.Š. izbo nožem D.S. i slično. Ima li taj lekar čija se slika i ime objavljuju ikakva prava? Ima li pravo na poštenu istragu, pravo da nešto kaže, objasni, odnosno pravo pre svega na stručni sud? A to se ne radi preko novina!

Naravno da lekari ne treba i ne smeju da budu „beli medvedi“, nedodirljivi, da se o njima ne sme ništa reći. Naprotiv, naš rad treba da bude pod lupom i pažnjom javnosti. Ali, o eventualnim greškama se mora odgovorno pisati. Ne na način da se samo podigne tiraž! I samo ukazivanje u javnosti da se nešto neželjeno desilo je dovoljno da pokrene i redovni i vanredni stručni nadzor, krivičnu istragu i, ukoliko je potrebno, redovni sud, Etički odbor i Sud časti LKS, koji može oduzeti licencu za rad, privremeno ili trajno. I o tome se obaveštavaju i lekari preko svojih glasila, a onda naravno treba obavestiti i širu javnost.

Sve između je štetno i u službi stvaranja nepoverenja između lekara i pacijenata. Da li se iko pita koliko ljudi sutra treba da uđe u operacione sale u Srbiji, u porodilišta, da uradi rizične dijagnostičke procedure, da legne u bolnice očekujući pomoć? Kako se oni i članovi njihovih porodica osećaju čitajući tekstove o neodgovornim, nestručnim i bahatim lekarima? Tekstove za koje niko ne odgovara! Puna odgovornost lekara mora da postoji, ali i odgovornost onih koji pišu o našem poslu. Naša odgovornost je svakako veća, ali ono što zajednički treba da radimo to je stvaranje odnosa poverenja, a ne atmosfere sumnje i straha! A to može svima nama samo da koristi.

Autor je predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije