[box align=’box-left’ id=’3733′]
Nije on loš ni na televiziji, ali mislim da tamo – iako prima platu – džaba kreči. Jer znate šta, cenjeni publikume, pravljenje pite od govana jedan je od najtežih poslova u kulinarstvu naročito kada ni govana nema u izobilju. U čemu je, dakle, spor između popečiteljstva i javnog servisa? Pojma nemam! A – da budem iskren – boli me baš i Crven Ban.
Digao sam ruke od svih televizija. Obavešteni ste o tome. Pa zašto se onda petljam u spor? Eh, zašto? Da bih ispričao jednu sasvim drugu priču koja ipak i te kako ima veze i sa javnim servisom i sa novinarstvom uopšte.
Pa da počnem! Komunizma smo se, navodno, kurtalisali, ali komunističkog mentaliteta nismo i – kako stvari stoje – nikada ga se nećemo ni osloboditi.
Ostavimo ideologiju po strani, istražimo mi šta je to što je ekonomski urnisalo komunizam? Plemenita, fakat, ali idiotska želja da se s minimumom uloženih sredstava – ili čak bez ulaganja uopšte – obavi neki veliki posao, eto šta.
Naravno, i u socijalizmu je bilo onih koji su mastili brke, ali se strogo vodilo računa da to ne bode oči javnosti. Treba nam pruga, tu su omladinske radne brigade! Omladinci – oooruk! – zapnu, naprave prugu, i to u rekordnom roku, veliki uspeh, pobeda radnog naroda, pruga je, da ne grešim dušu, i dandanas tu, ali se njome vozovi vuku prosečnom brzinom od 35 km/h, a povremeno znaju i da iskoče iz šina. Zašto je to tako? Zbog populizma i prosjačke psihologije. Kad je pruga već besplatno izgrađena, tako se razmišljalo (a i dandanas se tako razmišlja), daj da učinimo narodu, pa da mu omogućimo da se vozi maltene besplatno. I šta biva? Ode mast u propast. Nema para za održavanje.
Slično je i sa novindžilukom. Pošto su danas novine? Tridesetak evrocenti.
Pošto su novinari? Nisu mnogo skuplji. Mislim, ako računamo po satu. Pošto je paklica boljih cigareta? Dva koma nešto evra? Ali, rekle bi plavuše – pušiti se mora, a novine se čitati ne moraju, osim kad ti u njima osvane „međunožje“ ili „guza“. Pa, dobro, čitaju li se ovakve, jeftine novine? Jok, more. Skupe stvari su ono što zanima cenjeni potrošački publikum, ako ni zbog čega, a ono zato što su besplatne i jeftine stvari po pravilu bezvredne. Svi muškarčići sanjare o, najčešće nedostupnom, BMWu, a boli ih uvo za recimo šibicu koju mogu kupiti kao od šale. A onda, tu su i medijski poslodavci – svejedno da li privatni ili državni. E, oni razmišljaju na kapitalistički način, ali u seljačkocincarskoj varijanti. Ti svati gledaju da što manje plate – ili da uopšte ne plate – poslenike pisane reči, a Bogu hvala, u Srbiji je uvek bilo lako naći dovoljan broj skribomana spremnih da rade za (žalosnu) slavu. Smušena je ova moja politička ekonomija, priznajem. Ali ne priznajem lelemude koji tvrde da je stanje ovako žalosno zato što nema para. Nisu problem pare. Problem je psihologija.
