[box align=’box-center’ id=’3820′]
Dakle, sve vas kopka kako se to desilo? Nada Macura je brzopleto izašla s dijagnozom da je u pitanju srce. Glupost. Ako se pod tim podrazumeva onaj organ samilosti prema protivniku – svima je jasno da ja to nisam imao, piše za „Blic“ Srbobran Branković, Tijanićev blizak prijatelj, na temu šta bi Tijanić rekao na svojoj sahrani.
Ako se pak pod srcem i srčanošću misli na kurčevitost, podsetiću da se organ vezan za tu osobinu kod Srba nalazi u predelu genitalija. I nije u korenu reči kurčevito, mada jeste u korenu korena. I nije samo jedan, u pitanju je pluralia tantum.
E sad, ko ne veruje da meni taj deo zaista nije manjkao, neka na trenutak iskorači iz mimohoda i neka se uveri.
Šta je, dakle, istina o mom odlasku? Pre nekih godinu dana doznao sam da je moj davno upokojeni učitelj novinarstva jednom rekao: „Aleksandar Tijanić? Taj kučkin sin bi žrtvovao svaku istinu za dobru metaforu“. Silno sam želeo da mu udelim nekoliko metafora, ali čovek je bio odsutan. Čekao sam i čekao, a u ponedeljak me je izdalo strpljenje.
Ionako ovde dole više nemam o što sablju krvaviti, ako razumete ovu malu igru reči.
Žao mi je vas koji ostajete zato što ćete propustiti taj spektakl. Za one koji ipak ne propuštaju mečeve stoleća – ulaz je slobodan, zaključuje Branković.
SEĆANJE RAZREDNE
Aleksandar Tijanić uvek je imao nešto da kaže, isticao se i stalnim isterivanjem pravde, pri čemu bi uvek lanuo i nešto što ne treba. Ovako Tijanića opisuje njegova razredna iz Prištinske gimnazije Slobodanka Dobričanin.
Kada bih ga zbog toga opomenula i pitala ga: “Pa, dobro, Saša, što si im to rekao”, samo bi uzvratio: ”Ali razredna, govorili ste nam da uvek treba da govorimo istinu” – priča za „Blic“ profesorka Dobričanin.
Sašino odeljenje bilo je moja prva generacija kojoj sam predavala. A Saša, pokušavao je da bude grub, a ispod svega toga bila je jedna nežna duša i baš, baš dobar dečko – kroz suze, potresena Tijanićevom smrću, priča Dobričanin.
Seća se i njihovog prvog susreta pošto je posle završene gimnazije otišao u Beograd.
Sedela sam u bifeu i pila kafu, kada mi je došao portir i rekao da me traži neki čovek. A tamo je stajao Saša, sav razbarušen, duge kose, sa bradom, i nosio je ogroman buket karanfi la. Radio je tada kao didžej. Ne mogu vam reći koliko me je tada obradovao – seća se ona.
Poslednji put s njim se čula nekoliko dana pre nego što je umro, kako bi pohvalila tekst koji je napisao kao odgovor ministru kulture Ivanu Tasovcu.
Tasovca inače veoma cenim, drag mi je, ali Sašin odgovor bio je maestralan – priča profesorka Dobričanin i navodi jednu svađu s Tijanićem.
Bilo je to na jednoj od godišnjica mature koju smo obeležavali u Kosovu Polju. Milošević je tada bio u svom zenitu, a svi mi sa Kosova smo ga obožavali. Onda se pojavio i Saša, koji nam je pričao protiv njega. Posvađali smo se. A kasnije sam shvatila da je bio u pravu i da je bio jedan od retkih koji je imao smelosti, dovoljno pameti i tri čiste da kaže šta misli o Miloševiću – priseća se Slobodanka Dobričanin.
Ružica Stanković, Tijanićeva školska drugarica, posled nji put ga je videla pre mesec dana na proslavi 45 godina mature.
Nikada bolje raspoložen nije bio. Duhovit, pričljiv, bez trunke njemu svojstvene ironije – priča Ružica.
ZAUVEK KOLEGE
Tijanić je 1999. godine posle zatvaranja “Evropljanina” i “Dnevnog telegrafa” živeo u Banjaluci, gde je pisao kolumne za “Nezavisne novine”.
Znate kako je bilo tada u Srbiji, nije se znalo ko je policija, a ko je mafi ja. Predložio sam mu da dođe da radi kod nas i on je pristao. Svi su voleli da budu s njim u društvu – kaže za „Blic“ Željko Kopanja, osnivač i direktor „Nezavisnih novina“.
Objavljivanjem Tijanićevih kolumni “Nezavisne novine” postale su regionalni brend, smatraju u tom listu.
U razmatranju načina za smenu Slobodana Miloševića on je smatrao da bi i Milo Đukanović uz Đinđićevu i Koštuničinu podršku mogao da ga pobedi – priča Kopanja navodeći da su se mnoge Tijanićeve analize kasnije pokazale kao tačne.
Danas ispraćaj
Veliki novinar, ubedljivi polemičar, utemeljivač javnog servisa, alhemičar reči, junak našeg doba, samo su neke od pohvala upućene na račun Aleksandra Tijanića na komemoraciji koja je juče održana u Skupštini grada Beograda.
Tijanićeva smrt je, kako su ocenile njegove kolege i saradnici, nenadoknadiv gubitak za srpsko novinarstvo i za Radioteleviziju Srbije, za koju se, iako često nije imao podršku političkih struktura, borio da ostane programski nezavisna i sa stabilnim izvorima fi nansiranja.
Odajući mu prizanje za te napore, predsednik UO RTSa Slobodan Marković rekao je da je Tijanić uspeo u cilju koji je sebi postavio, da televizija bez uticaja, u koju je došao, postane nezavisna od vlasti, kvalitetna i najgledanija. U holu RTSa, u Takovskoj 10, otvorena je knjiga žalosti, a ispraćaj za kremaciju je u petak u 15 sati na Novom groblju u Beogradu. Urna će naknadno biti položena u Aleji zaslužnih građana.
