ENVeć osnivači lista, donoseći evropska iskustva, imali su jasan koncept novina, koje se ne obraćaju široj publici, jer se bave složenijim stanjima u društvu, ali i prilikama u svetu. Nin je, ističe glavni i odgovorni urednik Slobodan Reljić, nastao iz dela leve inteligencije, a slična je bila i njegova obnova 1951. godine, jer ga je pokrenula građanska elita mladih, evropsko orijentisanih levičara.
Ko su vaši čitaoci?
Istraživanja pokazuju da 80 procenata naših čitalaca ima univerzitetsko obrazovanje. Znači, to je jedna relativno visoka elitna društvena grupa. To nešto govori i o društvu. Pogledajte društvo oko nas, nigde nemate tu vrstu magazina.
Znači, već vaš opstanak govori da nije sve crno?
Da. Naša država ne finansira, nožiti živimo od donacija. Naše preživljavanje potvrđuje da pstoji potencijalna grupa ljudi koju ozbiljno zanima šta se dešava na relaciji mi-ssvet, zanima ih drugačije mišljenje. Ne zanima ih jedan histeričan odnos prema našoj stvarnosti, kako mi, zapravo, živimo poslednjih petnaest godina.
A koliko se političke podele mogu prepoznati na stranicama Nin-a?
Podele u društvu polako prestaju da budu pitanje života i smrti, ali i dalje postoji osnovni pristup-ako niste sa mnom, onda ste protiv mene. Mislim da je Nin’ov pristup u principu nadpartijski. Smešno je da se novine koje postoje 70 godina vežu za neku političku grupaciju čijeg se postojanja za pet godina možda niko neće ni setiti. Smatramo važnim neke osnovne društvene vrednosti, i u nekom trenutku neka politička grupacija stoji iza tih vrednosti.
Je li to u ovom trenutku, kako vam se često spočitava, politička grupacija Vojislava Koštunice?
Postoje mnoge stvari u politici Vojislava Koštunice koje se poklapaju sa tim što mi imamo kao ideju, ali ne može se to što zastupa Koštunica kao političar, a i kao čovek, iscrpeti u Nin-u. Slažemo se u odnosu prema svetu, mislimo da je važnije da budemo za svoju zemlju nego za neke druge. Postoje grupacije koje misle da je važnije da se to što mi radimo ovde dopada tamo nekom drugom narodu., nekoj drugoj državi. Ali, moramo poštovati pravila igre. Ako se odlučimo za tržište, onda moramo na njemu da zarađujemo. Ako se odlučimo za demokratiju, moramo podršku u narodu. To su principi koje novine, kao što je Nin, afirmišu,, i ne postoji ni jedna relevantna grupacija koja nije bila u mogućnosti da iznese svoje mišljenje.
Koliko opasnost po nezavisnost predstavlja sve prisutnija monopolizacija medija?
Monoplizacija je opasnija od države. Ne postoji korporacija koja je zainteresovana za slobodu medija, ako od toga nema direktnu korist, a kada neka korporacija uspostavi monopl na jednom tržištu, to je društveno duboko štetno. Priče da vlasnikne utiče na uređivačku politiku su apsolutna besmislica.
I Nin se nalazi pred privatizacijom. Za kupovinu su bili zainteresovani Karić, Mišković. Je li to još uvek aktuelno?
Krug zainteresovanih ljudi veoma je širok, ali je rano govoriti o tome. Angažovali smo Ekonomski institut kako bismo ponudili neku vrstu meodela za koji mislimo da je najbolji.
Govorilo se o mogućnosti da ninovci budu većinski vlasnici. Kakva je šansa za to?
Šansa postoji. To je izvodljivo. Procena zvanične vladine agencije je da Nin košta 500 hiljada evra. Postoje pravila igre, model koji ćemo ponuditi, krediti koje bismo uzeli. Svojevremeno smo svoj problem izložili javno, a tadašnji čelni ljudi u Srbiji, Koštunica i Đinđić, imali su iodeju da je za ovakve novine najbolje da, po „Špiglovom“ modelu, bude vlasništvo ljudi koji u njima rade. Njihov uticaj bio bi manje opasan od toga da neko uzme novine i pretvori ih u neku vrstu svog oruđa. To bi bilo zdravo i za mnoge lokalne medije. Jer ako vas kupuje neka velika korporacija, vi ste samo jedna tačka u njenom računu, i ništa im ne predstavlja hoće li vas ugasiti. Ne mislim da strani kapital ovde nije poželjan, ali treba biti oprezan. Samohvala o prodaji nečega što samo od sebe dobro radi uvek mi je bilo van zdravog razuma.
S. Remić
