[box align=’box-left’ id=’4486′]
Novine su igrale važnu ulogu u našem životu. To je uz radio bila jedina veza sa svetom. „Politika” je bila obavezna svaki dan. Ponekad je moj otac kupovao „Vreme”, velikog nezgrapnog formata sa mnoštvom fotografija sa sahrana ministara. Oko kovčega su stajali starci u frakovima, a svaki je u ruci držao crni cilindar. Ponekad bi se kupila „Pravda”, a negde trideset devete u Beogradu je počelo da izlazi „Jutro”. Obradovao sam mu se, ali su te novine bile dosadne i prazne. Nikad ih više nismo kupili. „Politika” je ostala najvažnija.
Ja sam se radovao četvrtku. Tad je izlazio podlistak na pola strane. „Politika” za decu. U ta vremena ozbiljni ljudi iz političkih novina voleli su decu. Kad sam pošao u prvi razred, četrdesete, počeo je na prvoj polustranici dečjeg podlistka da izlazi strip „Baron Minhauzen”. Januara četrdeset i prve najveći lažov na svetu opisao je, a crtač to strašno naslikao, kako sibirski vuk velik kao bik, preskače sanke i vozača, sleće na konja u zaprezi, proždire ga i nastavlja da juri. Ali nije imao sreće: sapele su ga uzde, amovi i štranjke, pa se našao on upregnutim u sanke. Kočijaš ga je šibao, i on je nastavio da tegli sanke. Bio je januar četrdeset i prve. Mnogo docnije shvatio sam da se Hitlerovoj Nemačkoj dogodila ta ista stvar.
Njena je vojska preskočila Rusiju, ali se našla onde uhvaćenom u kožu i užad propasti.
Na „Politikinim” naslovima sam učio da čitam. Od svih slova najviše me je privlačilo poslednje slovo iz njenog naslova, „a” sa kapicom na vrhu! Nisam znao da je to starinski grafički znak sa početka dvadesetog veka.
Ali sam se često zagledao u to „a” i čudio se zašto ima tu kapicu.
Često smo čeprkali po dedinim ormanima. Kad sam imao dvanaest godina, nađem u ormanu u sobici, staru, već požutelu „Politiku”.
Bila je iz trideset četvrte! Svežanj od sedam brojeva. U Marselju je tad ubijen Kralj Aleksandar. Gledao sam strašni ubilački lik bugarskog atentatora, gledao otkriveni automobil u kome sede naš kralj i Luj Bartu, izučavao papučicu auta na koju je ubica naskočio da na dohvat ruke ubije kralja.
Pratio sam prenos kovčega od Beograda do Topole. Izučavao prateću povorku gostiju iz inostranstva, među kojima je figurirao nemački maršal Gering. Kolone naroda pratile su pokojnika. Svi su bili pod šajkačama.
A onda sam na samom dnu ormana u kome deda čuva važne „Politike”, primetio još jedan jedva vidljiv trag papira. Jedva sam ga izvukao.
I to su bile neke novine. Raširio sam ih. One su se teško odlepljivale. Zamalo da ih pocepam. Bila je to novosadska „Zastava” iz 1904. godine. Preko cele strane, vrlo krupnim slovima pisalo je: „Umro je Čika Jova Zmaj!”
Tako sam saznao da su „Politika” i „Zastava” u mojoj porodici dva puta obeležile protok istorije: kad je umro Čika Jova i kad je atentiran kralj.
