Odeljenje za novinare

Beograd – U Pr­vom op­štin­skom su­du ne­dav­no je otvo­re­no pr­vo ve­će za me­dij­ske spo­ro­ve u ze­mlji. Ova in­sti­tu­ci­ja nad­le­žna je za oko 80 od­sto in­for­ma­tiv­nih ku­ća, pa su naj­če­šći po­se­ti­o­ci „ode­lje­nja za štam­par­ke“ ka­ko ga po­pu­lar­no zo­vu, po­li­ti­ča­ri, pe­va­či, spor­ti­sti i – no­vi­na­ri! Spo­re se oko go­vo­ra mr­žnje, pla­gi­ja­ta, si­li­kon­skih gru­di… Pre sva­ke pre­su­de, sud pa­žlji­vo va­ga „pre­tr­plje­ne du­šev­ne bo­lo­ve“ i za­po­vest „jav­nost ima pra­vo da zna“.
Pre­ma re­či­ma še­fa ovog ode­lje­nja, su­di­je Alek­san­dra Iva­no­vi­ća, pred­met tu­žbi su in­for­ma­ci­je ko­je no­vi­na­ri ob­ja­ve i pi­ta­nje da li su mo­gle da osta­ve po­sle­di­ce na ži­vo­te oso­ba na ko­je se od­no­se.
– Me­di­ji su oba­ve­zni da ob­ja­vlju­ju in­for­ma­ci­je ko­je su zna­čaj­ne za jav­nost, ali mo­ra­ju da po­štu­ju i od­re­đe­na pra­vi­la – ka­že su­di­ja Iva­no­vić. – Ka­da sud su­di u spo­ro­vi­ma gde po­zna­te lič­no­sti tu­že no­vi­na­re, mo­ra da vo­di ra­ču­na o to­me ka­kva je ob­ja­vlje­na in­for­ma­ci­ja, da li je pre sve­ga isti­ni­ta, po­dob­na i po­god­na da je gra­đa­ni zna­ju. S dru­ge stra­ne, ne za­ne­ma­ru­je ni lič­ne, pri­vat­ne i po­ro­dič­ne in­te­re­se oso­be ko­ja tu­ži.
Su­di­ja Iva­no­vić ka­že da su stan­dar­di ko­jim se sud to­kom su­đe­nja ru­ko­vo­di raz­li­či­ti u sva­kom slu­ča­ju. Na­po­mi­nje me­đu­tim, da ih je za­kon sve po­ve­zao jed­nom ni­ti. Po­go­to­vo ka­da je reč o po­zna­tim lič­no­sti­ma, a na­ro­či­to po­li­ti­ča­ri­ma. Šta je to što po­li­ti­čar­ti mo­ra­ju ćut­ke da pre­tr­pe?
– Po­što su po­li­ti­ča­ri pred­stav­ni­ci „obič­nih“ gra­đa­na, po­želj­no je da jav­nost bu­de upo­zna­ta, osim sa nji­ho­vim po­li­tič­kim pro­gra­mom, i sa nji­ho­vim mo­ral­nim i dru­gim pri­vat­nim po­stup­ci­ma. Glum­ce, pe­va­če i spor­ti­ste za­kon tre­ti­ra jed­na­ko kao po­li­ti­ča­re, za­to što oni svo­jim sva­ko­dnev­nim ra­dom uti­ču na kre­i­ra­nje sta­va, mi­šlje­nja i po­na­ša­nja ve­li­kog bro­ja lju­di, po­go­to­vo onih ko­ji pra­te nji­hov rad. Za­to in­for­ma­ci­je iz nji­ho­vih lič­nih i pro­fe­si­o­nal­nih ži­vo­ta mo­gu bi­ti od in­te­re­sa za jav­nost.
Naš sa­go­vor­nik na­po­mi­nje i da sud ne sme da gu­ši slo­bo­du štam­pe. Ni­je­dan su­di­ja, pre­ma nje­go­voj tvrd­nji, ne mo­že svo­jim od­lu­ka­ma da kre­i­ra ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku, već sa­mo da re­a­gu­je ka­da se ob­ja­ve ne­do­pu­šte­ne i ne­pot­pu­ne in­for­ma­ci­je.
Sud mo­ra ima­ti u vi­du i no­vi­nar­ski ko­deks, pre­ma ko­me sva­ka in­for­ma­ci­ja ko­ja se ob­ja­vi mo­ra pr­vo da pro­đe od­re­đe­nu vr­stu pro­ve­re. To ne pod­ra­zu­me­va pro­ve­ru po sva­ku ce­nu, ali je no­vi­nar du­žan da pre­ma pri­li­ka­ma, u sva­koj si­tu­a­ci­ji po­ku­ša da pro­ve­ri in­for­ma­ci­ju – na­po­mi­nje su­di­ja Alek­san­dar Iva­no­vić.

E. Radosavljević