[box align=’box-left’ id=’4776′]
U proteklih nekoliko godina na srpskoj medijskoj sceni prvi put su počele zajednički da deluju medijske asocijacije i udruženja, što je nesumnjivo donelo novi kvalitet u odnosima medija sa jedne, i države i drugih centara moći sa druge strane. Razlike koje su ranije postojale između tih organizacije nisu nestale, ali su potisnute pod pritiskom realne potrebe da se krene u proces rešavanja problema vezanih za funkcionisanje medija.
Generalno, osnovna „filozofija“ je da se razlike ostave po strani i da se udruženja i asocijacije povezuju na onim tačkama i pitanjima na kojima imaju zajednički interes. Prvi takav pokušaj dogodio se nekoliko godina nakon smene režima Slobodana Miloševića, kada su Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS) počeli da rade na jedinstvenom Kodeksu novinara Srbije.
PRAVILA NA MARGINI: Pokušaji da se ode korak dalje, odnosno da se organizuje donošenje kodeksa u svim medijima koji bi pri zapošljavaju potpisivali i novinari i poslovodstvo, nije urodio plodom. Nije bilo dovoljno interesa medijske industrije, a ni država ni poslovodstva medija, kako se čini, nisu bili zainteresovani za ideju da novinari pri zapošljavanju potpisuju dokument koji i njih i poslodavce obavezuje na poštovanje pravila profesije.
Uprkos tom nedostatku, koji ni do danas nije prevaziđen, može se reći da je rad na jedinstvenom novinarskom kodeksu bio od velikog značaja. Posao je obavljen uspešno i srpsko novinarstvo je, zahvaljujući saradnji dva udruženja, dobilo jedinstven kodeks iza kojeg su stala praktično sva novinarska udruženja. U međuvremenu kodeks je nekoliko puta dopunjavan i popravljan, svaku put uz saglasnost svih udruženja.
STRATEGIJA: Iskustva iz rada na kodeksu svakako su bila od koristi i u stvaranju širokog fronta novinarskih udruženja i asocijacija koji su pokrenuli proces reforme medija u Srbiji. Taj proces se odvija veoma sporo i uz velike teškoće, ali je ipak pokrenut. Od ogromnog je značaja već sama činjenica da su udruženja i asocijacije zajednički prepoznali ključne probleme i postigli načelnu saglasnost o načinu njihovog rešavanja, prinudivši državu da počne o njima javno da govori.
Zajednički front medijskih udruženja i asocijacija počeo je ubrzano da jača nakon neuspešnog pokušaja Vlade Srbije da donese Medijsku strategiju. Vlada je angažovala grupu stranih eksperata koji su sačinili jedan načelni dokument i pokrenula javnu raspravu na tu temu. Medijska udruženja i asocijacije i udruženja oštro su kritikovali dokument te radne grupe, smatrajući da nisu „markirani“ osnovni problemi.
Nakon toga je, zajedno sa Ministarstvom za kulturu, formirana radna grupa koja je sačinila prvu verziju predloga Medijske strategije. Glavni deo posla obavili su predstavnici medijskih udruženja i asocijacija i eksperti koje su oni predložili. Usledile su, međutim, promene u Vladi Srbije, pa je ceo posao praktično blokiran. Ponovo je pokrenut nakon što je konsolidovan novi sastav Ministarstva kulture.
Završni deo posla, zapravo, bio je serija konsultacija između Ministarstva kulture, odnosno Vlade sa jedne, i prilično jedinstvenog bloka udruženja i asocijacija sa druge strane. Dogovor nije postignut oko dva važna pitanja. Ministarstvo je ostalo uporno u zahtevu da se u Srbiji formiraju i regionalni javni servisi, kao i da nacionalni saveti budu vlasnici medija. Udruženja i asocijacije su napravili kompromis tako što su se na kraju javno ogradili od tih stavova, pa je dokument usvojen u jesen 2011. godine.
Rad na Strategiji bio je, dakle, mukotrpan i dugotrajan, ali manje zbog neslaganja između udruženja i asocijacija, a više zbog otpora koji su dolazili iz krugova vlasti. Smene vlada i ministara zgodno su poslužile kao izgovor za usporavanje procesa, ali je Medijska strategija na kraju ipak ugledala svetlost dana i bila je prihvaćena i od Vlade Srbije kao relevantan dokument.
TEŠKOĆE: Usvajanje strategije dalo je snažan podstrek nastavku saradnje medijskih udruženja i asocijacija na, političkim rečnikom rečeno, pitanjima od zajedničkog interesa. Ta saradnja bila je veoma intenzivna, kako tokom donošenja strategije, tako i tokom rada na izradi predloga novih medijskih zakona koji još nisu usvojeni. Može se, dakle, reći da udruženja i asocijacije nisu postigli konačan cilj, ali njihov zajednički rad, bez preterivanja, ima ogroman značaj budući da su prvi put javno otvorena suštinska pitanja koja se tiču medija
Ne treba, naravno, nikako izgubiti iz vida činjenicu da se posao u vezi sa Medijskom strategijom, uostalom kao i posao vezan za zajednički kodeks i rad na konkretnim rešenjima za medijske zakone koji je još u toku, odvijao uz snažnu podršku Evropske komisije, OEBS-a i drugih relevantnih međunarodnih organizacija. Ta podrška sigurno ne bi bila tako izražena da nije bilo neke vrste fronta medijskih udruženja i asocijacija, sa jasno i precizno definisanim ciljevima. Taj „front“ je, naravno, nastojao da iskoristi podršku Brisela na što je moguće bolji način.
Strategija je predvidela preciznu agendu donošenja medijskih zakona, ali praktično nijedan rok iz te agende nije poštovan. U nekoliko navrata organizovane su javne rasprave, a različite verzije zakonskih rešenja uzastopno su prošle više krugova dopuna i dorada. U njihovu izradu su uključeni i eksperti Evropske komisije koji su ih ocenjivali sa stanovišta evropskih standarda. Uprkos svemu, i početkom 2014. godine se po ko zna koji put ponavlja slična situacija – raspisani su izbori, zakoni nisu prošli Vladina tela, a nema garancija da će neka buduća vlada nastaviti tamo gde je sadašnja stala.
Medijska koalicija i danas postoji, ali se ređe oglašava i u njoj je primetan pad entuzijazma. Osnovni razlog za to je činjenica da vlasti, uprkos javno deklarisanoj spremnosti na reformu medijske scene, nisu pokazale da zaista žele da uspostave rešenja na kojima insistiraju medijska udruženja i asocijacije i koja su zapisana u Medijskoj strategiji. Tako će verovatno ostati do formiranja nove vlade, nakon čega će biti jasno da li je reč o privremenom zatišju ili je entuzijazam za zajedničko delovanje zaista splasnuo.
Nastojeći da očuvaju jedinstvo, medijska udruženja i asocijacije su u prethodnom periodu prilagođavali organizacionu strukturu kako bi omogućili izražavanje različitih interesa. Tako je, nakon što se ispostavilo da udruženja i medijska industrija ne gledaju na isti način na sva ključna pitanja, neformalno uspostavljena Medijska zajednica. To telo čine Medijska koalicija, sa udruženjima i asocijacijama, i medijska industrija organizovana u Asocijaciju medija.
PRINCIPI: Pre nego što su zajednički ušli u poslove vezane za donošenje Medijske strategije i pripremu novog regulatornog okvira, medijska udruženja i asocijacije ustanovili su nekoliko ključnih principa na kojima treba da bude reformisana srpska medijska scena. Ti principi i danas su zvanično na snazi, ugrađeni su u Medijsku strategiju, ali još nije izvesno da će postati i deo medijskih zakona čije donošenje tek prestoji.
Prvi bitan zahtev je transparentnost vlasništva nad medijima. Udruženja i asocijacije pošli su od stava da bez jasno utvrđenog vlasništva nema ni željenog stepena medijskih sloboda. Netransparentno vlasništvo, osim toga, ostavlja prostor za manipulaciju javnim interesom i može da dovede u zabludu čitaoce, odnosno gledaoce i slušaoce koji treba da znaju zalaže li se određeni medij za neku opciju zato što smatra da je to u javnom interesu, ili je reč o pojedinačnom interesu kompanije u čijem je vlasništvu.
Posebna pažnja i tokom rada na strategiji i tokom rada na predlozima zakonskih rešenja posvećena je trošenju novca iz opštinskih, gradskih, pokrajinskog i republičkog budžeta namenjenog medijima. Osnovno polazište je da opštine, gradovi, pokrajina i republika ne treba da budu vlasnici medija. Umesto toga, predlaže se finansiranje sadržaja koji je u javnom interesu, uz prethodno jasno definisanje javnog interesa u Zakonu o javnom informisanju.
Opštine, gradovi, pokrajina i republika bi, shodno tome, trebalo da utvrde šta u određenom periodu smatraju prioritetnim javnim interesom i da raspišu javne konkurse na koje bi se mogli javiti svi mediji pod jednakim uslovima. O kvalitetu projekata odlučivale bi nezavisne komisije na transparentan način. Tako bi se izbegla situacija u kojoj uređivačku politiku „kroje“ gradonačelnici, odnosno vladajući krugovi.
Reč je, zapravo, o principu koji bi trebalo da otvori vrata za temeljitu promenu odnosa vlasti prema medijima. Novi princip izaziva i najjače otpore, ne samo u krugovima vlasti nego i u medijima naviknutim da funkcionišu kao javna preduzeća. Lokalne TV stanice u većim gradovima insistiraju na formiranju regionalnih javnih servisa, a sve opštine u kojima u nekom procentu žive nacionalne manjine nastoje da po tom osnovu zadrže vlasništvo nad lokalnim medijima.
Medijska udruženja i asocijacije nadaju se da će Brisel, u sklopu pregovora o pridruživanju Srbije EU, insistirati na zahtevu da se u medijskoj sferi poštuju evropski principi, uključujući i princip koji podrazumeva izvlačenje medija ispod direktnog uticaja vlasti. U protivnom, snažne otpore promenama neće biti moguće prevazići.
(Autor je potpredsednik NUNS-a u mandatu 2010-2014)