[box align=’box-left’ id=’4812′]
Mediji su se dali na posao da za velike profite „proizvode svest“ potrebnu za društvo u velikom debalansu – kaže dr Slobodan Reljić u uvodu knjige „Kriza medija i mediji krize“, u izdanju „Službenog glasnika“.
U ovoj studiji autor, koji već trideset godina radi kao profesionalni novinar, a sada je pomoćnik glavnog urednika „Večenjih novosti“, daje odgovor na pitanje: zašto mediji „usred krize ogromnih razmera i globalnog značaja“ ne ispunjavaju svoju istorijsku ulogu da budu na čelu društvenih promena, i pokazuje da je „majka svih revolucija“, kako je Viktor Igo govorio za štampu, danas, naprotiv, jedan od najistrajnijih branilaca neodrživog statusa kvo.
Mediji, kako piše Reljić, više i ne pokušavaju da informišu građane da bi oni mogli da kompetentno odlučuju, nego ih dezinformišu, zbunjuju, razvlače njihovu pažnju i onda posreduju da im „kontrolori“ daju „ponudu koju neće moći odbiti“.
Novinarstvo je, po njegovim rečima, unajmljeno u „medijskoj industriji“ da bi se kulturološki transformisalo u „industriju svesti“.
Profesionalna novinarska udruženja, podseća autor, i dalje donose kodekse prema kojima je „prva i najvažnija obaveza novinara da poštuje istinu i pravo javnosti da zna istinu“.
– Kad bi neko biće sišlo s druge planete i čitalo viteške obaveze koje se stavljaju pred Zemljane koji se zovu „novinari“, ono ih ne bi moglo zamisliti drugačije nego kao nezavisne, specijalne poverenike društva kome je preko stalo da zna istinu o sebi. Ali, to naravno, ima malo veze sa stvarnošću. „Novinar“ je u tom društvu najamnik, a njegov gazda, ako možda drži i cipelarnicu ili pekaru – prema njemu ima iste obaveze i odnos kao prema obućaru ili pekaru – piše Reljić..
Znanje postalo obična roba
Pre tri i po veka, objašnjava autor, u novoustanovljenoj „civilizaciji kapitalizma“ važilo je da „mi nikako ne smemo znanje načiniti običnom robom“, a danas su vesti propagandni produkti sa traka korporativne industrije. Zato će, po Reljićevim rečima, ovakvi „slobodni mediji“, koji sistematski „razaraju razum kojim se orijentišemo u stvarnom svetu, u Velikoj krizi poznog kapitalizma, pre pogurati na površinu slepe sile, krvave obračune i haos, nego što mogu garantovati put ka realnom demokratskom rešenju“. Tako nešto se, uostalom, i dogodilo u sličnoj krizi kapitalizma tridesetih godina prošlog veka.
