ENZa naše, strogo propisane, i uštogljene prilike, to deluje krajnje neobično – da ne kažem – bizarno. Taj podatak, međutim, neki koriste i kao priliku da ukažu da je od malih nogu Vasić proračunato radio na svojoj biografiji. Za razliku od većine koja se, kao spontano prepuštala prilikama i situacijama. Zanimljivo je da su životopisci Miloša Vasića zaboravili da pomenu njegovo bavljenje i tzv. ozbiljnom književnošću – njegovu knjigu priča „Ptica panike“.
Prošla je godina za Miloša Vasića bila veoma plodna i uspešna. Samo u svojim matičnim novinama objavio je više od četrdeset tekstova od kojih je bar šest „nosilo“ ceo broj Vremena. Ne znam da li bi trebalo da se radujemo ili da budemo zabrinuti kada Miloš Vasić ima uspešnu godinu. Za društvo koje hoće da bude sređeno i normalno, jednom rečju pristojno, teme povezane sa kriminalom – pogotovo onim najtežim inajkrvavijim, i nisu nešto za čim se žudi. Kada ove teme počnu da diktiraju ne samo tiraž nego i ukus miliona građana, onda je to pouzdan znak da se nešto opasno, i bolesno, dešava u samom društvu. Većina tekstova o kriminalu i podzemlju kod nas je ne samo nepouzdana i profesionalno sumnjiva nego često i sasvim nepismena. I što je još gore – nikada ne znate sa kojom je namerom neka ekskluzivna informacija preko medija plasirana. Pisati o mračnoj strani našeg života nesumnjivo predstavlja mučno istraživanje ne samo informacija nego i motiva i sklonosti proizvođača zla.
Ponovo, i ponovo, mi se iznenađujemo vestima iz „Zemlje senki“. Koliko god imali bujnu maštu nikada ne možemo zamisliti šta se u ovoj zemlji dešava i još više, kako Senke utiču na naše živote. Miloš Vasić je bio ne samo pouzdan izvestilac o onome šta nam se sprema u Zemlji senki nego i kako se podzemni svet širi i preuzima vlast u našem, nadzemom svetu.
Prošle je godine započeto suđenje optuženima za ubistvo Zorana Đinđića. Strast i energija koju su pokazali oni kojima je Đinđić smetao bila je ispoljavana na najfantastičnije načine. Upornost sa kojom je pokušavamo da se i sam čin ubistva relativizuje i dovede u sumnju postala je neka vrsta dogme. Kao svojevrsna mantra ponavljan je nadimak glavnooptuženog, a izbacivane reči kao što su zločin i ubistvo. U tom prljavom, i promišljenom poslu, našli su se zajedno i neki novinari, i urednici, ali i državni činovnici i političari. Pod motom „jedan je već platio“ lako se mogu naći svi koji se zalažu da svako mora da odgovara za zločine koje je počinio.
Pokušajmo, na trenutak, da osetimo svu težinu profesionalne i ljudske odgovornosti kada se novinar suoči sa ovakvom atmosferom i izazovom.
Kakav je odgovor države na ovakvo stanje stvari? Vrlo jednostavan: tužiće Miloša Vasića jer je otkrio kako teku skandalozni dogovori između Bagzija i njegovog advokata. Državi, odnosno njenim aktuelnim predstavnicima, biće mnogo važnije da otkriju ko novinaru dotura poverljive materijale nego što ti materijali direktno diskredituju pojedine političare i državne činovnike.
Kada danas uručujemo nagradu „Jug Grizelj“, mi istovremeno iskazujemo i priznanje novinarskom umeću Milošu Vasiću i izražavamo solidarnost i podršku svim onim novinarima koji se u ovim, mračnim i opasnim vremenima, odgovorno i hrabro bore protiv relativizacije i nekažnjenosti zločina. Ako prihvatimo da zaćutimo ma o jednom zločinu, moraćemo da ćutimo i o budućnosti naše dece.
Reč na dodeli nagrade Jug Grizelj
