– Srbija je početkom novembra prošle godine dobila Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. To je bio gotovo formalni uslov za naš prijem u članstvo Saveta Evrope, ali i izraz višegodišnjeg nastojanja demokratskih snaga u Srbiji da se takav propis donese. Kada sam bio član vlada Zorana Đinđića i Zorana Živkovića takođe je taj zakon bio u žiži interesovanja. Po donošenju Zakona imao sam čast i zadovoljstvo, ali u početku i neprijatnu obavezu da budem prvi poverenik za slobodni pristup informacijama od javnog značaja. To je funkcija na koju sam izabran u decembru prošle godine, kaže za Danas Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije od javnog značaja
Implementacija Zakona, posmatrana iz pozicije poverenika, kaže naš sagovornik, dugo nije išla ni najmanje sjajno.
– To je period u kojem je javnost mogla da čuje apele poverenika, čak i pretnje ostavkom (sada je Služba smeštena u Ulici Svetozara Markovića, broj 42), sve sa ciljem da se obezbede elementarne pretpostavke za funkcionisanje tog državnog organa. Posle tog perioda koji je, nažalost, trajao mesecima, došli smo u drugačiju poziciju i ja verujem da je taj period ozbiljnih nesporazuma iza nas. Povereniku su omogućeni osnovni uslovi za rad, da štiti prava građana i medija, Kancelarija je u Ulici Svetozara Markovića, broj 42.
– Šta to znači kada je reč o novcu i mogućnosti da se finansiraju Kancelarija poverenika i plate zaposlenih?
– To znači ogromnu razliku; država Srbije je ustanovila poverenika Zakonom iz 2004, ali ga za ovogodišnji budžet nije predvidela. Rešenjem Vlade Srbije o upotrebi tekuće budžetske rezerve, a potom i rebalansom budžeta, obezbeđena su sredstva u iznosu od gotovo 15 miliona dinara za uspostavljanje tog novog organa. To su sredstva i za nabavku opreme i svega što je Kancelariji potrebno. Za kampanju kojom se afirmiše Zakon, izdavačku delatnost i sve što je Kancelariji potrebno.
– Da li u ovom trenutku Kancelarija ima dovoljan broj zaposlenih i kakvi su uslovi za rad?
– Prostor u kojem radimo i novac koji je izdvojen za naš rad, po mojoj proceni, sada je dovoljan za uspešno funkcionisanje Kancelarije. Do pre neki dan Služba poverenika bila je nešto kao virtuelna ustanova, bio je tu poverenik, sekretar Službe,poslovni sekretar i vozač. Ovih dana u Službu su došla još dva vrsna pravnika sa višegodišnjim iskustvom i poznavanjem upravnog postupka. S obzirom na dosadašnji broj predmeta, moguće je obavljati poverene poslove.
Kada govorim o broju zaposlenih, govorim o početnim nesporazumima koji su pretvoreni u ozbiljnu saradnju. U to „kalkulišem“ i dobru saradnju sa nevladinim sektorom. Poverenik, da ne budem neskroman, veliki broj poslova obavlja uz ogromnu pomoć nevladinog sektora. Imamo protokole o saradnji sa Transparentnošću Srbija i CESID koji će u sedam meseci biti izraženi kroz akciju monitoringa i afirmaciju Zakona. Naravno da poverenik, čak ni sa nekoliko desetina službenika i mnogo većim budžetom, to ne bi mogao da uradi.
Dok sam poverenik, održavaću kvalitetne odnose sa nevladinim sektorom; uspostavljanje institucija iz sfere „četvrte vlasti“, čuvara demokratije i javnosti, ubeđen sam, nije moguće bez značajne uloge civilnog sektora. Druga stvar, vezana za naše uslove siromaštva i ogromnih budžetskih problema, je to što ovakva saradnja uspešno štedi društveni novac, omogućava da se značajni poslovi obave, bez većeg trošenja budžetskih sredstava.
– Više je, rekli ste, zahteva Službi poverenika koje upućuju građani koji se interesuju o svojim svakodnevnim problemima, kao i nevladinih organizacija, nego zahteva medija?
– Najveći broj od otprilike 150 zahteva za intervenciju poverenika su zahtevi građana. I to je indikativno. Neki zahtevi, mislim da ih ima 16, odnose se na ono što nije posao poverenika, to su žalbe i predstavke nezadovoljnih građana. To pokazuje da je bio opravdan potez Skupštine Srbije koja je usvojila Zakon o ombudsmanu – ne samo sa stanovišta usklađivanja našeg pravnog poretka sa evropskim – nego stoga što postoji puno razloga za uvođenje te institucije. Za nju će biti mnogo posla.
S druge strane, po broju novinarskih zahteva, reklo bi se da naši novinari imaju sjajnu komunikaciju sa organima vlasti. Svakog dana od novinara, budući da imam dobru komunikaciju s njima, čujem da to nije tako, ali po broju formalnih obraćanja povereniku da im se zaštiti pravo – oni su na poslednjem mestu. Dakle, na prvom mestu su građani, slede nevladine organizacije, a poslednji su mediji, što nije dobro. Jer,mediji su, od svih subjekata koji bi mogli da ostvaruju prava iz ovog zakona, najmoćniji. Čudno mi je i pomalo žao što nisu aktivniji.
– Da li to znači da novinari nisu upoznati sa pravima koja imaju po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?
– Da, znači i to. Već sam preduzeo neke korake, u saradnji sa Centrom za profesionalizaciju medija, Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, mogu da razgovaram i sa drugim strukovnim organizacijama. Poverenik i Služba spremni su da uzmu učešće u bilo kojem vidu edukacije novinara. Novinari ne poznaju Zakon dovoljno, a to, nažalost, važi i za građane i ljude u organima vlasti. To je dovoljan razlog da se vodi kampanja društvene edukacije građana, novinara, ali i ljudi u organima vlasti. Deo ove akcije koju sam najavio i koju ćemo voditi sa Cesidom i Transparentnošću Srbija podrazumeva više akcija u gradovima širom Srbije, tribina, predavanja, okruglih stolova, javnih diskusija, organizovanih za predstavnike medija, nevladinih organizacija i građane.
– Šta bi građanin ili novinar mogao da dobije obraćajući se povereniku i Službi poverenika; stiče se utisak, iz Vašeg prvog obraćanja javnosti, da građani mešaju nadležnosti Vaše kancelarije i nečega što bi trebalo da bude služba pravne pomoći?
– Normalna procedura zasniva se na tome što je suština Zakona, da građanin ima pravo da zna sve što znaju organi vlasti; krug informacija čija se dostupnost može ograničiti vezan je za odbranu i bezbednost, vođenje sudskog postupka, otkrivanje počinilaca krivičnih dela , privatnost. Mere ograničenja, međutim, moraju da budu obrazložene.
Ali, građanin može sve da zna, da dobije uvid u dokumente i kopiju. . Ako mu organ uskrati odgovor, stiče pravo da se u roku od 15 dana obrati povereniku. Poverenik razmatra žalbu, traži pojašnjenje od organa koji je povredio pravo, vrši uvid u određena dokumenta, ako je to potrebno, potom u roku koji ne trebalo da bude duži od 30 dana, donosi rešenje. Da kopiju dokumenta organ vlasti da građaninu ili novinaru.
Neki građani misle da poverenik dostavlja informacije, pa su se njih šesnaestoro javili da dobiju informacije: poverenik samo omogućava pristup informacijama. Dobio sam zahteve koje je trebalo uputiti prvostepenom organu i svi ti zahtevi su prosleđeni organima kojima je trebalo uputiti, a obavešten je građanin koji je takav zahtev podneo. Odgovori se čekaju.
– Da li ste preduzeli neke represivne mere koje Vam stoje na raspolaganju?
– Više puta sam javno govorio da su represivne mere preblage. Nije logično da ugostitelj koji ne izda fiskalni račun rizikuje kaznu od sto hiljada dinara, a da, recimo, funkcioner državnog organa koji povredi zajamčeno pravo građanina ili medija može biti kažnjen sa pet do 50 hiljada dinara.
Nadzor nad primenom Zakona sprovodi Ministarstvo kulture. Ono bi, nakon utvrđivanja činjenica, trebalo da pokreće postupke pred prekršajnim organima. Po mojoj oceni, Ministarstvo za sada ne raspolaže kadrovskim, logističkim i organizacionim potencijalom da tu Zakonom propisanu funkciju vrši. I moraće da učini napor da te pretpostavke obezbedi. A poverenik i Služba poverenika će u svim slučajevima, za koje smatra da postoji biće prekršaja predviđeno Zakonom, prezentirati Ministarstvu.
Od dosadašnjih slučajeva koje imamo – u većini je počinjen prekršaj. To su učinile različite institucije, od javnih preduzeća, preko lokalne samouprave, do nekih ministarstava.
Vodićemo računa da ponekad nije bilo zle volje, nego nerazumevanja i neznanja o kojem smo govorili. A bilo je slučajeva da je jedan broj postupaka okončan po intervenciji poverenika.
