ENOd ukupno 100 zahteva na vreme je odgovoreno u 37 slučajeva, a nakon roka i nakon što su objavljeni prvi preliminarni rezultati ovog istraživanja, na adresu Jukoma odnosno na adrese tražilaca informacija stiglo je još 20 zahteva. Do kraja jula – znatno izvan okvira rokova – dobili smo ukupno 57 odgovora. To opravdava javnu kampanju nevladinih organizacija bez koje bi praktično rezultati bili ispod 40 odsto, iako je Zakon stupio na snagu skoro pre deset meseci – kaže za Danas Dejan Milenković, koordinator za zakonodavne inicijative Jukoma, predstavljajući rezultate istraživanja koje bi Jukom danas trebalo da objavi u celosti.
– Kakav efekat kampanje očekujete?
– Sama kampanja bi trebalo da dovede do veće odgovornosti državnih organa naročito onih koji budu apostrofirani kao organi koji ne postupaju ili samo delimično postupaju po zehtevima građana. Ukoliko nema zahteva, nema ni obaveze organa da odgovara građanima, a cilj slobode pristupa informacijama je upravo otvorena vlast, odnosno društvo. U tome i jeste svrha Zakona. Stoga bi građani trebalo da podnose sve više i više zahteva. Afere koje nas svaki dan okružuju samo govore u prilog tome da građani mogu doći do nekih informacija čak i ranije, pre nego što se neko pitanje pretvori u aferu. Isto važi i za novinare.
– Mnogi se novinari žale ne preduge rokove predviđene Zakonom.
– Novinari najčešće ne shvataju da se ovim zakonom zapravo omogućava implementacija jednog izvedenog ljudskog prava – slobode pristupa informacijama – koje pripada svima, ne samo novinarima. Ni u jednoj državi u svetu koja je usvojila Zakon o slobodnom pristupu informacijama ne pravi se razlika između novinara i građana. Zbog toga je naše istraživanje obuhvatalo različite kategorije subjekata koji imaju pravo da podnesu zahtev – to su bili obični građani, preduzetnici, novinari, nevladine organizacije… Pojedini organi odgovarali su samo na zahteve novinara, dok su obaveštenja građanima ili nisu uopšte upućivana ili su upućivana znatno nakon isteka roka što pokazuje da je reč o jednom obliku diskriminacije između novinara i običnih građana. To ne treba činiti. Državni organ mora da odgovori svima pod jednakim uslovima.
Novinarima može da koristi činjenica da ovaj zakon pospešuje istraživačko novinarstvo. Nemojte padati u zamku da ulazite u određene teme i afere tek kada ih objave različiti politički subjekti. Pokušajte da predvidite situaciju i onda će ovaj rok biti relativno brz i zadovoljavajući. U okviru istraživanja dobili smo veoma zanimljive podatke koji itekako mogu da koriste novinarima ukoliko žele da obuhvate neki od značajnih segmenata društvenog života. Ali morate ići metodom predvidivosti šta će biti aktuelna tema. Uostalom, dobra priča se ne radi jedan dan.
– Šta su osnovne manjkavosti Zakona?
– Suštinski problem je u tome što se zakon nedovoljno primenjuje. Čini mi se da bi značajno pomoglo pismo koje bi nadležni za sprovođenje Zakona uputili svakom organu javne vlasti i u kome bi preporučili određivanje ovlašćenog lica za pristup informacijama u datom državnom organu. Istraživanje pokazuje da organi koji su izabrali ovlašćeno lice za postupanje po zahtevima veoma dobro odgovaraju – brzo, u roku, efikasno i u skladu sa zakonom.
– Problem je, dakle, u izostanku imenovanja ovlašćenih organa?
– Problem je u tome kako naterati državne organe da postupaju po zakonu. Odgovor je dvojak: da poverenik još više napora učini u tom pravcu (da se oglašava u štampi, da drži tribine na koje bi bili pozvani i predstavnici državnih organa…). Drugi segment je upravo u kampanjama nevladinih organizacija – nijednom državnom organu neće prijati ukoliko izađete sa istraživanjem koje pokazuje da ne odgovaraju na zahteve građana. To znači da građani imaju prava i dužnosti prema državi, a da država nema prava i dužnosti prema građanima. I to je suština priče. Sloboda pristupa informacijama je jako bitno ljudsko pravo jer je subjekt prava građanin, a objekat prava su organi javne vlasti. Oni su dužni da čine građanima. To zapravo treba u budućnosti postepeno da dovede do preobražaja države i uprave u servis građana, odnosno servisno orijentisanu javnu službu u kojoj će građani biti dominantni faktor i u kome će se vlast vršiti shodno potrebama građana.
– Da li su građani zainteresovani za korišćenje tog prava?
– U principu ne. Postoji više razloga za to, a jedan je i neobaveštenost. S druge strane, još postoji oportunitet građana, njihov strah od vlasti koji potiče od komunističkog perioda – bolje da živim u neznanju nego da me neko prati. Što se više o Zakonu bude pisalo i bude više istraživanja, što se poverenik bude ubuduće češće oglašavao – to će građani više znati o tom pravu i u jednom momentu će dođi do te kritične mase koja će dovesti do toga da građani masovno upućuju zahteve javnoj vlasti. U razgovoru sa pojedinim predstavnicima državnih organa koji su učestvovali u ovom istraživanju jasno mi je stavljeno do znanja da, na primer, u jedno ministarstvo dnevno stigne deset ili dvadeset zahteva o slobodnom pristupu informacijama, pri čemu vrlo često građanin ne zna formu tog prava, već se poziva u vidu predstavke ili peticije da bi dobio određene informacije.
– Kakva bi, zapravo, trebalo da bude forma?
– Forma je vrlo relaksirajuća za građane. Građanin bi u zahtevu trebalo da navede koju informaciju zahteva, opis informacije da bi došlo do njenog lakšeg pronalaženja, da uputi zahtev na adresu nadležnog organa, da se potpiše i navede način na koji želi da dođe do informacije. Postoji nekoliko načina. Može se tražiti od državnog organa da informaciju saopšti kroz obaveštenje koje će dostaviti u roku od 15 dana od dana prijema zahteva. Može se zahtevati neposredan uvid u dokument u kojem se nalazi informacija. To znači da državni organ mora građaninu omogućiti da dođe u određeno vreme u sedište organa, da mu pokaže dokument i na njegov zahtev ga fotokopira. Treći, veoma bitan način, je da organ građaninu na naznačenu adresu pošalje fotokopiju dokumenta u kojem se nalazi tražena informacija. Pored toga, od organa se može tražiti da informaciju saopšti putem telefona, faksa ili na neki drugi način, na primer elektronskom poštom. To umnogome dovodi do poštovanja relativno kratkog roka koji je određen u zakonu.
– Organi Državne zajednice nisu obuhvaćeni zakonom.
– To, ipak, ne znači da se posredno kroz neke načine, pre svega kroz finansiranje, ovaj zakon ne bi mogao primeniti na institucije državne zajednice, ali problem može biti u tome što je Crna Gora jedna od retkih terotorija koja još nema ovakav zakon. Tokom proleća 2005. postojala je dobra volja Ministarstva odbrane da odgovara na zahteve i odgovorili su na nekoliko naših upita. Poverenik za informacije Rodoljub Šabić je uputio javni apel saveznim institucijama, pre svega Ministarstvu odbrane, da postupa shodno Zakonu o slobodnom pristupu inforamacijama, mada u principu Ministarstvo takvu obavezu nema. Naše istraživanje je pokazalo da je došlo do potpunog obrta jer Ministarstvo odbrane nije više odgovaralo ni na najprostije zahteve. Prema tome, niko ne može naterati savezne institucije da postupaju po Zakonu, što opet dovodi do zaključka da je takav zakon, ili makar neki opšti okviri, itekako potreban na nivou državne zajednice kako se ne bi dovodila u pitanje njena transparentnost.
– Ima li zloupotreba odredbi o tajnosti?
– Veoma je teško govoriti da li postoji zloupotreba tajnosti. Zapravo, svaki zakon slobodnom pristupu informacijama navodi razloge usled kojih jedna informacija može biti izuzeta iz obaveza uvida i davanja i to je zapravo jedno od ključnih pitanja primene zakona. Čak i kada je informacija po svojoj prirodi tajna i spada u krug informacija koje mogu da budu izuzete, to ne znači da će zaista i biti izuzete iz obaveze uvida i davanja. Organ posmatra traženu informaciju, utvrđuje da li je interes javnosti da zna jači od interesa čuvanja tajne i na osnovu takvog vaganja interesa donosi odluku o tome da li će jedna informacija biti data na uvid ili ne.
Nažalost, čini se da naši državni organi još nemaju svest o tome koliki je značaj tog tipartitnog testa već će po principu automatizma isključivati pravo na pristup čak i kada dokumenti, iako su označeni oznakom tajno, nemaju takav značaj. Problem proističe iz toga što, nažalost, još nije usvojen zakon o klasifikaciji tajnih podataka. Sve zemlje koje su usvojile zakon o slobodnom pristupu informacijama su pre, a naročito nakon donošenja tog propisa, donosile zakon o klasifikaciji podataka. Problem je u tome što je, na primer, vojna, službena ili državna tajna definisana kroz krivični zakon i krivično delo odavanje državne i vojne tajne.
Postoje uredbe donete u vreme Miloševića koje regulišu pitanje klasifikacije podataka i čitav niz posebnih zakona i – što je još gore – podzakonskih akata kojima se reguliše pitanje tajni. U tom smislu svaki je zapisnik sa sednice Vlade je tajna informacija. S druge strane, po svom sadržaju, svaka sednica Vlade ne mora da bude tajna. To je ono što treba da odredi novi zakon o klasifikaciji podataka – kada i pod kojim okolnostima se jedna informacija bez obzira na to da li jer o državnoj službi ili vojnoj tajni stavlja pod oznaku „tajno“.
Neophodno je i, koliko god je to moguće, odrediti jedan jedinstvenu procedura za stavljenja određenog podatka pod oznaku tajnu. Uporedno pravno iskustvo govori i o postojanju posebnih agencija koja vode računa, o zaštiti tajnih odataka, ali i komisija koje s veremena na vreme vrše proveru tih podataka kako se ne bi iza oznake tajno skrivao nezakonit ili nepravilni rad određenog državnog organa odnosno funkcionera.
N. Bogović
