[box align=’box-left’ id=’5045′]
– Pozitvno i i ne analitičko predstavljanje državnih funkcionera i vodeći političkih partija (i do preko 80% od ukupnog vremena/prostora).
– Niska relevantnost i autonomnosti medija u kreiranju tematskog okvira koji je najčešće dirigovan programom vlade ili dominantnih političkih stranaka, dok su teme koje su relevantne za građane po strani.
– Obim i vrsta izvora i aktera u medijima stvara utisak da se radi o promociji i propagandi, a ne analitičkom i kritičkom sagledavanju kreiranja i sprovođenja vladinih politika.
– Učestali slučajevi „nestajanja“ iz programskih šema retkih emisija analitičkog i kritičkog karaktera u odnosu na postojeću političku scenu.
– Nerazjašnjene vlasničke strukture u medijima i situacije oko dobijanja nacionalnih frekvencija za emitere.
Ovako opisanom stanju doprinose: pasivno postupanje mehanizama regulacije (RRA) i samoregulacije (Savet za štampu), nedovoljan uticaj strukovnih udruženja koji i pored podrške novinarske profesije ne uspevaju da se nametnu kao subjekti u procesu medijske tranzicije/reforme i odustvo efektivnog sindikalnog organizovanja koje treba da obezbedi poštovanje elementarnih prava u oblasti sveta rada što je pretpostavka za slobodan novinarski angažman.
Preporuka Biroa za društvena istraživanja je da se, umesto dosadašnjeg insistiranja na političkoj volji, koja je dokaz odustva vladavine prava i autonomnih institucija, uspostavi koalicija profesionalnih udruženja i civilnog društva kao suštinski zainteresovaniih aktera za slobodne medije, medije koji će biti „advokati javnosti“ (izraz novinarke Danice Vučinić), koji „zapitkuju“ i analiziraju, a ne samo informišu i promovišu.
