[box align=’box-left’ id=’5519′]
Zašto bi se uopšte očekivalo izvesno smirivanje tabloidne scene, umesto novog senzacionalističkog zamaha? Pre svega, zato što smena šefova policije nije obavljena tiho i na uobičajen način – odlukom ministra unutrašnjih poslova, u čijoj je to isključivoj nadležnosti. Umesto toga, „dignuta“ je na najviši državni nivo, zasedao je Savet za nacionalnu bezbednost, drugi put u mandatu Tomislava Nikolića, a da je to objavljeno u medijima. Prethodno, pre dve godine, sednica je bila o Kosovu. Međutim, to očekivanje nije moglo da potraje ni do sredine Vučićeve konferencije za štampu, kada je premijer objavio da postoji nedodirljivi narko trgovac na Balkanu – „Kosmajac“. Fotografije Dragoslava Kosmajca, njegovog sina, slovačke lične karte, luksuzne kuće iz vazduha i tako dalje, mogle su doći jedino iz službi bezbednosti. Takođe i podaci o njegovom kretanju i odlasku iz Srbije nakon Vučićeve konferencije za štampu.
Smenjenim policajcima se pripisivalo da su svoje pozicije gradili i čuvali kroz tabloide, dojavljujući im datume hapšenja, priče iz istrage, selektivne delove dokumenata i druge poverljive podatke.
Međutim, tabloidni sistem je mnogo ozbiljniji mehanizam od lične volje nekog srednje rangiranog državnog funkcionera, makar on imao pristup tajnim podacima. Koliko odmah se „resetovao“ gradeći seznaciju o Kosmajcu, ali je pokazao i da se pojavio izvestan „bag“, odnosno „opterećenje“ u sistemu. Reč je o sukobu dva dnevna lista, koja su do skoro oba važila za bliska vlasti, i to u toj meri, da ih je deo javnosti veselo-cinično nazivao „službenim glasnicima“. Dakle, na liniji Kurir-Informer, dogodio se pravi verbalni rat u međusobnim optužbama o tome ko je koga finansirao i ko pokušava da „etiketira i diskredituje nezavisne“ medije.Nema sumnje da je polemika njihovih urednika i vlasnika, odraz dubinskog previranja u bezbednosno-tajkunskoj sivoj zoni. U ovom trenutku tačan uzrok i posledice tog previranja nisu vidljivi, ali to ne znači da se neće vrlo brzo obelodaniti. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da postoje određeni otpori tome da tandem Vučić-Nikolić potpuno zaokruži moć i komandu nad bezbednosnim aparatom i pratećim tabloidnim sistemom. Običnog građanina i posmatrača bez poverljivih informacija, ali sa zdravim razumom, mogu samo da zabrinu, žestina kojom se cela priča ispoljava. I što je možda posebno zabrinjavajuće, preliva i u takozvane ozbiljne medije. Mada mnogi atmosferu porede ili sa mračnim devedesetim, ili sa početkom novog milenijuma, pre atentata na Zorana Đinđića, događaji mnogo više podsećaju na period posle predaje Milorada Ulemeka Legije u maju 2004.
