[box align=’box-left’ id=’5771′]
Na skupu rogobatno sročenog naziva „Mediji i civilno društvo kao garant transparentnog, odgovornog i inkluzivnog vođenja pregovora sa EU” ocenila je da mediji delimično informišu javnost, nemaju nimalo edukativnu ulogu, iako su evrointegracije kao proces koji suštinski menja društvo izuzetno zabavna stvar.
Mediji, kako kako nas podučava Miščevićeva, treba da budu prostor u kojem će se ne samo obaveštavati šta je urađeno na skriningu, već i zašto se to radi i dodala da to, međutim, zahteva i znatan nivo obaveštenosti novinara o samom procesu koji zavisi od njihove lične inicijative i istraživačke motivisanosti.
Ali, da li su samo novinari krivi što 67 odsto građana kaže da nije dovoljno obavešteno o EU?
Analize su i do sada pokazivale da je izveštavanje o evropskim temama u Srbiji – ali i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori – fokusirano na procedure, da je dnevnopolitičko, da ne uzima dovoljno u obzir ličnu perspektivu građana.
Retki su oni koji spore da je pristupanje EU složen proces, koji treba i da se poznaje i razume. Bilo je, istina, i radnih doručaka i studijskih putovanja za novinare koji prate evrointegracije, ali ona su pretežno bila usredsređena na susrete s predstavnicima državnih organa, ne toliko i s primerima Evrope „na delu”.
A ovde su izvori informisanja, pogotovu u ministarstvima, prilično zatvoreni. Gotovo je podvig blagovremeno naći sagovornika u vezi s nekim konkretnim pravilom koje važi u EU, a da ne govorimo i o tome kako je teško „preskočiti” brojne pi-arove koji štite informaciju za koju misle da nam ne ide u korist.
Retko se čuje slikovita izjava domaćih evroposlenika, poput izjave Miščevićeve iz Brisela, krajem prošle godine, da se oseća kao da je za volanom „ferarija” sa upaljenim motorima. Pretežu poruke u stilu „za nas je EU sredstvo, instrument, način na koji ćemo ostvariti ono što je sada već postalo stvarno jedan opšti stav građana Srbije, a to je da reformišemo i politiku i društvo”.
S druge strane, čini nam se logičnim što se do sada najčešće pisalo o priključenju – morali smo da objašnjavamo šta nam sve sledi do EU, ali, recimo, i to da „skrining” znači rešetanje zakona, kako bi se uočile razlike između domaćih i propisa EU – kao što bi bilo logično da se, kad krene otvaranje pregovaračkih poglavlja, mediji okrenu životnim temama, pa će, valjda, građanima napokon biti jasno da članstvo ne znači zabranu proizvodnje kajmaka i čvaraka.
U istraživanju javnog mnjenja od decembra prošle godine 67 odsto ispitanih reklo je da nije dovoljno obavešteno o EU, pri čemu su za to najviše okrivili same sebe, rekavši da nisu dovoljno zainteresovani.
Da li onda treba kritikovati jedino novinare? Đorđe Vukadinović, urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, kaže da „ne ostavlja baš dobar utisak kad se novinarima drži lekcija, iako apriori to nije zabranjeno, jer novinari nisu svete krave”.
Sociolog Vladimir Vuletić razume zašto Miščevićeva ima potrebu da animira medije, ali on ukazuje i da ne može nekom odlukom da se odredi da li će se i u kojoj meri o nečemu pisati.
„Uvek je nezgodno kad državni službenici na bilo koji način pokušavaju da utiču na medije, šta bi i kako bi trebalo da rade. To je naprosto kao manir problem”, kaže Vuletić i navodi da su oni, s druge strane, zainteresovani da ljudi budu više informisani o temi kojom se bave.
Iako misli da novinari „nisu svete krave”, Vukadinović u konkretnom slučaju smatra da je odgovornost ipak minimalno na novinarima.
„Taj proces evrointegracija predstavlja šablonski, mehanički i birokratski proces. Iskreno rečeno, za to su novinari mnogo manje krivi nego sami naši pregovarači, a bogami i sam Brisel, koji je u velikoj meri visokobirokratizovana organizacija i njegove službe su stara i omiljena tema kritičara u EU”, kaže i dodaje da Brisel i njegove službe funkcionišu poput nekadašnjih socijalističkih foruma, „na bazi novogovora i mantri”.
Suprotnog stava od Miščevićeve, Vukadinović misli da mediji više prave uslugu EU i evrointegracijama nego građanima, jer ne pišu dovoljno o problemima u EU.
„Bojim se da je naša slika evrointegracija zapravo slika Rumunije, Bugarske i Grčke, koje su naše evropsko okruženje, a potencijalno i evropska budućnost, a ne Švedska ili Holandija.”
Rekavši da je tema evrointegracija već dugo u opticaju i da se od medija očekuje da budu pre svega čitani i zanimljivi jer, kada želite da imate obrazovnu funkciju, to može da bude zamorno za čitaoce, Vuletić ističe i da „naprosto, ima nekih tema koje nisu atraktivne”.
„Kad je reč o evropskim integracijama, to je manje-više oblast koja je u izvesnom smislu pravno sofisticirana, pa je veoma teško praviti priloge koji bi bili atraktivni za čitaoce, a da se ne udaljite od onoga što je vezano, recimo, za pregovaračka poglavlja.”
Ocenjuje da je uvek bilo dosta tekstova kada se dešavalo nešto zanimljivo za građane, poput ukidanja viza ili početka pojedinih procesa.
