[box align=’box-left’ id=’5969′]
Na nove medijske zakone čekali smo, zvanično tri, a realno trinaest godina i kada ih je najzad 2. avgusta Skupština Srbije usvojila po hitnom postupku, posle čega su izlaskom u ”Službenom glasniku” stupili na snagu, odjednom su se svi – ućutali!
I mediji, i država, i lokalne samouprave. Kao da se ništa ne dešava, a do krajnjeg roka za privatizaciju 71 medijske kuće i primene projektnog finansiranja ostalo je još samo devet i po, odnosno tri i po meseca.
Doduše, baš ovih dana se privodi kraju javni konkurs za privatizaciju 502 javna preduzeća, uključujući i ona medijska, a kako sada stvari stoje, od kupaca – ni traga ni glasa! To znači da će, kada je o medijima reč, njihove akcije biti ponuđene zaposlenim bez nadoknade. Ako zaposleni ne žele besplatne akcije – preduzeće nepovratno odlazi u likvidaciju.
Dnevnici (ni)su javni interes
Pravo da novinari (i drugi u njima) sami postanu vlasnici državnih medija u kojima rade, zahtevala su i dobila novinarska i medijska udruženja. Kako nema gotovih iskustava, recepata iz okruženja i Evrope, čini se da niko od zainteresovanih u procesu primene seta medijskih zakona sa ovim pravom ne zna šta da radi.
– Našim kolegama iz Pančeva ni u Agenciji za privatizaciju nisu znali da kažu da li te besplatne akcije nose samo upravljačka ili i vlasnička prava! Uskoro ćemo imati sastanak sa predstavnicima Agencije, kako bismo ova i slična pitanja razjasnili – kaže za „Ilustrovanu Politiku“ Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). – Mediji koji se tako privatizuju naći će se u jednoj potpuno novoj situaciji, za koju se bojim da nisu baš najspremniji. Moraće da organizuju jednu potpuno novu upravljačku strukturu, skupštinu akcionara, nadzorni odbor, da izaberu novo rukovodstvo i da se suoče sa viškom zaposlenih. Mediji koji su sada u procesu privatizacije izgubili su dve godine boreći se protiv privatizacije, umesto da su taj period iskoristili da se organizuju i spremno dočekaju proces koji je usledio.
Nije baš najjasnija situacija ni kada je reč o još jednom novom zakonskom rešenju, koje stupa na snagu 1. januara 2015. Reč je o projektnom finansiranju. Lakše će se snaći, naravno, one redakcije koje su i do sada konkurisale za projektno finansiranje, pre svega, kod evropskih fondacija, nego one koje to nikada nisu učinile. One su, doduše, u manjini, jer većina državnih mediji do sada nije imala potrebe da namiče novac sa druge strane.
– Oni moraju da nauče kako se projekat piše i kako se realizuje. Bez projektnog finansiranja, medijima u lokalnim samoupravama nema budućnosti – ističe dalje Obradović. – S druge strane, većina medija računa da će dobiti sredstva na javnom konkursu za dnevnike i informativne emisije, a ne za, na primer, emisije o ekologiji, kulturi, problemima manjinskih zajednica… rečju, za sve ono što se zove javni interes. To shvatanje dele i političari. Oni najradije daju pare za praćenje njihovih svakodnevnih aktivnosti, a projektno finansiranje to svakako nije.
Na (ne)milost odbornicima
Drugi problem je što je zakonodavac ostavio na volju lokalnim samoupravama koliko će iz svog budžeta izdvojiti novca za finansiranje medija. U Skupštini nije prošao amandman Udruženja novinara Srbije (UNS) kojim bi u Zakonu o javnom informisanju postojala obaveza da opštine i gradovi za projektno finansiranje od javnog interesa u oblasti informisanja obezbede najmanje dva odsto iz budžeta i da, izuzetno, za gradove veće od 300.000 stanovnika taj procenat ne sme biti manji od jedan odsto. Za UNS nije prihvatljiv ni stav Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da bi propisivanje iznosa u budžetu lokalnih samouprava zadiralo u njihova ustavna prava, jer je, recimo, Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti predviđeno finansiranje političkih stranaka iz budžeta u tačno propisanom iznosu. UNS, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica „Politike“, smatra da je sloboda informisanja važnija od finansiranja političkih stranaka, pa pošto amandman nije prihvaćen, ovo udruženje nije dalo podršku medijskim zakonima.
– Sad nam ostaje da „pritiskamo“ lokalne samouprave da u svojim budžetima izdvoje dovoljno sredstava, kako ne bi došlo do „pomora“ medija na lokalnom nivou, ali i da insistiramo na poštovanju procedure: javni konkurs, nezavisne komisije koje će procenjivati da li su projekti od javnog interesa, kao i praćenje toka trošenja sredstava – kaže Obradović. – U prvoj godini primene ovog zakona suočićemo se sa mnogim devijacijama. Ali, napravljen je važan iskorak i sad je na medijskim i novinarskim udruženjima, na državi, na nevladinom sektoru i na samim građanima da reaguju na ono što im se nudi…
