[box align=’box-left’ id=’6246′]
Koliko je života poremećeno 21. oktobra 2014. u kasnim večernjim satima niko pouzdano ne može znati. Tada je etrom planula vest sa naslovne strane sutrašnjeg izdanja dnevnika Blic u kojoj se navodi tvrdnja čoveka iz Sombora da mu je glumac Goran Jevtić nekoliko meseci ranije obljubio maloletnog sina. Najava teksta i fotografija poznatog glumca zauzeli su polovinu naslovne strane Blica i dobar deo naredne dve. Uz detalje navodnog delikta, data je i biografija glumca sa naglaskom na uloge koje aludiraju na navodnu Jevtićevu gej orijentaciju.
Portali su brzinom munje preneli nepotvrđenu informaciju, požar je nastavio da se širi na društvenim mrežama čiji su poklonici mahom branili pravo i Jevtića i svakog drugog da mu se ne sudi bez optužnice, suda i porote. Blic je nastavio da kopa po izvorima naslonjenim na policiju i tužilaštvo u Somboru, ubacujući sumnju što glumac ne pristaje bespogovorno da se podvrgne poligrafu.
U četvrtak 23. oktobra tabloid Informer objavljuje kontra-tekst “Glumcu namestili gej-aferu”, najavljen na naslovnoj strani, a razrađen na stranama 10. i 11. U tom tekstu navedeni su inicijali i zanimanje oca, zanimanje majke, godine maloletnika, interesovanja i angažovanja. Za razliku od Informera, u Blicu se dečak može detektovati u bližoj okolini kroz rečite insinuacije: glumac mu je bio idol, tokom tri dana festivala nije se odvajao od njega i zbog njega je upisao glumačku školu. I tvrdnju da su obojica bili pripiti, odnosno da su zajedno pili tokom festivala.
Obrni-okreni, nedelju dana kasnije Jevtiću preostaje sud ako želi da se zaštiti od neproverenih optužbi i očitog kršenja pretpostavke nevinosti. Maloletniku i njegovim roditeljima još je manje na raspolaganju, mada su oba dnevnika narušili njihovo dostojanstvo i povredili ugled.
Jevtić do suda može stići na dva načina – najavljenom tužbom protiv Blica ili postupanjem po službenoj dužnosti Ministarstva kulture i informisanja i/li nadležnog tužilaštva. Svoja prava može štititi i pred Savetom za štampu i sudovima časti novinarskih udruženja. U oba slučaja je poželjno (ne i obavezno) da neko podnese žalbu, a moguće posledice su različite i spadaju u opus samoregulacije; najteža je kazna da Blic objavi eventualnu odluku Komisije za žalbe Saveta kojom je utvrđeno da je prekršen Kodeks. Na Informer se ovo ne odnosi, pošto ne prihvata nadležnost Saveta. Sudovi časti novinarskih udruženja, pak, mogu opravdati, opomenuti ili isključiti autore i urednike iz svojih redova. Ako su njihovi članovi. I to je sve, pri čemu se odluka Saveta može prolongirati i minimizirati objavom na neupadljivom mestu.
NENADLEŽNI: Nezavisnih institucija što se tiče – kapa je takođe mrka. U Blicovom tekstu nema elemenata diskriminacije, pa poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić nije reagovala.
“Nesumnjivo je da su objavljivanjem tekstova i fotografija poznatog glumca prekršeni propisi o javnom informisanju i novinarski kodeks, kao i pretpostavka nevinosti, koja je jedan od osnovnih uslova za ostvarivanje prava na pravičan krivični postupak”, kaže za Novi magazin poverenica Nevena Petrušić i skreće pažnju na “činjenica da je poznati glumac danima izložen medijskom linču, a da se u tekstovima insinuira njegova seksualna orijentacija i time posredno stvara klima netrpeljivosti prema LGBT populaciji”.
[box align=’box-left’ id=’6247′]
Zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić nemaju nadležnosti nad medijima, pa ni oni nisu adresa za zaštitu.
“Samim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ovlašćenja poverenika se ne odnose na objavljivanje u medijima i to je dobro, jer poveravanje takvih ovlašćenja pojedincu u odnosu na medije može snažno da ga približi poziciji cenzora, što smatram apsolutno nepoželjnim”, kaže Šabić za Novi magazin.
Poverenik je, kako podseća, više puta povodom grubih povreda privatnosti načelno pozivao medije da poštuju svoje etičke standarde: “Nekad sam to činio sam, nekad zajedno sa zaštitnikom građana i novinarskim udruženjima, ali uglavnom sa skromnim efektom. Trebalo bi, u uređenim društvima, da standarde zaštite privatnosti u medijskoj sferi povodom pojedinačnih, konkretnih slučajeva obezbeđuju drugi mehanizmi – pravosuđe i novinarska etika. Nažalost, suvišno je da komentarišem kako ti mehanizmi funkcionišu. Opšte je poznato stanje u kojem je naše pravosuđe.”
A što se tiče novinarske etike, dodaje Šabić, u Kodeks novinara su upisane divne rečenice: “Čak i ako nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji to ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva dozvolu za kršenje etičkih principa profesije.” Očigledno je, zaključuje on, “da odnos između etičkih standarda i prakse deluje gotovo groteskno: “A očigledno je i to da kao društvo i država nešto moramo uraditi povodom svega što se u medijima dešava.”
SLED I PROPISI: Izlišno je prepričavati priču posle medijskog buma koji su izazvali tekstovi Blica i Informera, a nije ni uputno zato što sadrže kvalifikacije zbog kojih se može stići na sud ili pred samoregulatorna tela. Nesporno je, međutim, jedno: i da se pokaže kako u čitavom dimu ima i vatre, Jevtić je unapred optužen što bi, u slučaju eventualnog krivičnog postupka protiv njega, moglo uticati na presudu.
Podsetimo one koji su zaboravili ili obavestimo sve one koji ne znaju, Krivični zakonik u članu 3 pod naslovom Pretpostavka nevinosti propisuje: “Svako se smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog.”
U suštini ove odredbe je najvažniji postulat prava – dokazuje se krivica, a ne nevinost; čovek je nevin dok se na sudu ne dokaže krivnja. Pod istim naslovom pretpostavkom nevinosti se bavi i Zakon o javnom infomisanju i medijima u članu 73: “U cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda.” Za kršenje pretpostavke nevinosti predviđena je prekršajna kazna za odgovornog urednika od 50.000 dinara do 150.000 dinara. Kazna je previđena i “ako je maloletnik učinjen prepoznatljivim u objavljenoj informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes (član 78. stav 2. i član 80. stav 2).
[box align=’box-left’ id=’6248′]
Pretpostavke nevinosti što se tiče, manje-više sve je jasno. Ministarstvo kulture i informisanja, kako je rečeno Novom magazinu, pomno prati slučaj i priprema prekršajnu prijavu.
Stvari su komplikovanije glede prepoznavanja maloletnika, o čemu rečito svedoči i prepiska Jevtićevih branilaca i redakcije Blica, objavljena u subotu i nedelju 25. i 26. oktobra, u kojoj su izneti oprečni stavovi. Naglašavajući da postupa po ovlašćenjima klijenta, advokat Vladimir Horovic kaže za Novi magazin da je u suštini reagovanja upućenog Blicu zaštita svih oštećenih, ali prevashodno dečka koji je učinjen prepoznatljivim. Ipak, pomnim iščitavanjem materijala jasno je da veću odgovornost snosi Informer, mada ga Horovic ne pominje.
“Kad objavite da je neko sin toga i toga, u ovom slučaju lokalnog policajca, a da mu majka ima butik, da ima takva i takva interesovanja, nije potrebno objaviti ime ili inicijale da bi okruženje znalo o kome je reč. To je teška situacija i za odraslu osobu, ali posebno je teško u slučaju maloletnika. O tome moramo svi voditi računa”, kaže branilac.
Horovic navodi da i roditelji imaju osnova za tužbu, premda se može pretpostaviti da su jedan od izvora za tekst: “Čak i da je tako, ni oni sigurno nisu želeli da sve na taj način osvane na naslovnoj strani.”
Blic, pak, osporava da je dečaka učinio prepoznatljivim i u odgovoru advokatima navodi da nije objavljen nijedan podatak o identitetu. Na prvi pogled to je tačno, ali kako kaže Horovic, a potvrđuje Milan Antonijević iz Jukoma, u tekstu ima dovoljno indicija da svi njegovi vršnjaci, nastavnici, komšije, poznanici, lako zaključe o kome je reč. U Blicu ne žele da komentarišu svoje priloge; smatraju da je sve profesionalno urađeno i spremni su da snose posledice ako se pokaže suprotno.
STRES i ETIKA: Poseban problem je činjenica da se čitava priča zasniva na privatnoj krivičnoj prijavi koju je svojevremeno podneo, pa povukao otac i drugoj “na snazi” koju je majka podnela tužilaštvu u Somboru. Bez veće greške može se kazati da je, kao i u mnogim drugim slučajevima, upravo policija osnovni izvor priče. O toj vrsti zloupotrebe često se govori, posebno u medijskim krugovima, ali po pravilu prst se upire u drugoga.
Privatne krivične prijave što se tiče, ona je jednostrani akt, lična sumnja koja može biti tačna, ali ne mora. Može se desiti da je sumnja u nedozvoljene odnose opravdana, ali da je navodna obljuba svojevoljni čin koji ne podleže sankcijama; stariji maloletnik nikome ne polaže račune za seksualni život, sve dok je reč o pristanku bez povreda.
Postupak koji tužilaštvo u Somboru vodi po prijavi majke nije okončan (do utorka kada ovaj tekst ide u štampu): moguće je, dakle, da u narednim danima i nedeljama prijava bude odbačena kao neosnovana ili da zbog njene osnovanosti bude podignuta optužnica. U oba slučaja, međutim, krivac i žrtva su unapred izručeni javnosti, sudu čaršije koja će pamtiti njihov žig. O psihološkim efektima koje izazivaju takve optužbe nije ni potrebno govoriti. Uostalom, kako kaže Horovic, njegov klijent je u šoku i tek kada izađe iz tog stanja dogovoriće se o daljim koracima.
Verovatno će se raspravljati i o etičkoj odgovornosti novina, televizija i portala, koji zarad veće prodaje, čitanosti, gledanosti i posećenosti ne prezaju od bombastičnih priloga, ne poštujući elementarna pravila profesije o dužnoj novinarskoj pažnji, proverljivim izvorima i poštovanju dostojanstva svakog čoveka, posebno dece za koju postoji sumnja da su zloupotrebljena ili su žrtve zločina.
I na slučaj Jevtić prva su reagovala novinarska udruženja oštrom kritikom i upozorenjem šta je prema Kodeksu i zakonima dozvoljeno, šta izričito zabranjeno. Podjednako, kad je reč o javnoj ličnosti i nepoznatim građanima. Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović kaže da je tekstom, uočljivo plasiranim na naslovnoj i drugoj strani, Blic grubo prekršio etičke i profesionalne standarde novinarstva: “Kodeks obavezuje novinare da poštuju pravilo pretpostavke nevinosti, štite privatnost i identitet osumnjičenog. Istovremeno, novinar mora da ima i svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama po žrtvu ili počinioca krivičnog dela ukoliko se otkrije njegov identitet, a posebno mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne greške u izveštavanju.”
I Udruženje novinara Srbije ima isti stav, a njegova predsednica Ljiljana Smajlović, koja predsedava i Savetom za štampu, kaže da će to telo reagovati čim stigne prijava. Kako podseća, to ne mora biti nijedan od aktera, a sa stanovišta interesa javnosti i podizanja profesionalnosti u medijima bilo bi najbolje da žalbu upute novinarska udruženja koja su i potpisala Kodeks i inicirala formiranje Saveta.
O PEDOFILIJI I ULOGAMA: Posebno svetlo na čitavu aferu bacio je Organizacioni odbor Parade ponosa ukazujući da priča produbljuje stereotipe koji izjednačavaju pedofiliju sa istopolnom seksualnom orijentacijom, čime se podiže netrpeljivost prema LGBT osobama. Boban Stojanović iz Parade ponosa kaže za Novi magazin da “pored toga što izveštavanje dnevnika Blic krši sve domaće i međunarodne medijske novinarske kodekse, dodatno kontekstualizuje nešto što bi se moglo nazvati opravdavanjem homofobije, pa i homofobičnog nasilja”.
“Ovde nisu važne ‘činjenice’ da li su akteri spornog slučaja homoseksualci ili ne, već da je Blic, pozivajući se na navodne i anonimne izvore i kroz celokupni narativ potvrdio jedan od najučvršćenijih stereotipa u našem društvu, a to je da su homoseksualci nužno i pedofili. Ovakav kontekst je ‘potvrda’ i ‘dokaz’ svima onima koji su spremni da u odbranu ‘naše dece’ nekog maltretiraju, šikaniraju, prebiju ili ubiju sa veoma ‘racionalnim’ razlogom”, kaže Stojanović.
On dodaje da je priča konstruisana tako da nema mesta odbrani, “jer je svaka odbrana zapravo stajanje na stranu potencijalnog silovatelja i pedofila: “To je i najstrašnija stvar u celoj priči. Dokaz da je tako je i veoma slaba reakcija civilnog društva, kao i jednog dela javnosti koji bi morao da stane u odbranu pretpostavke nevinosti.”
Iz ovog ugla slučaj Jevtić daje i elemente za utvrđivanje diskriminacije, iako se u tekstovima ne navodi seksualna orijentacija nijednog od aktera. Treba li dodati da javni komentari na portalima mnogih medija koji su vest preneli nisu obrađeni po merilima Blica, pa su svojevrsni poligon za širenje netrpeljivosti i mržnje? I branilaca i napadača.
Blic je u odgovoru advokatima praktično odbacio i optužbe da priču gradi na umetničkom opusu Gorana Jevtića, pre svega pozorišnoj ulozi „Gospođe ministarke“ i filmskoj u „Paradi“, a kao argument navodi podršku nedavnoj Paradi ponosa. I tu se krug zatvara.
Poseban tretman za vladike
Slučaj Jevtić izaziva i paralele sa drugim slučajevima sumnje na pedofiliju, a pre svega one u koje su umešani velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve. Među prvima na to je na svom tviter nalogu ukazala novinarka i pr-menadžerka Tatjana Vojtehovski: „Bez dovoljno dokaza Goran Jevtić je na ovaj način proglašen krivim. Sa dovoljno dokaza, pedofili u mantijama su i dalje branjeni“, napisala je Vojtehovski, a preneli portali i štampa.
Nesumnjivo da je najpoznatiji slučaj, odnosno slučajevi vladike vranjskog Pahomija, koje su javnosti obznanile novine Vranjske.
