Na mom radaru

[box align=’box-left’ id=’7164′]

Novinarstvom je počeo da se bavi na studijama kao saradnik Omladinskih novina, Studenta i Mladosti. Od 1984. je novinar u sindikalnom listu Rad, a kasnije i odgovorni urednik lista Sindikalni poverenik, Od 2001. do 2007. uređivao je Unutrašnju rubriku dnevnika Danas.Sarađivao je sa dnevnikom Ekspres politika, nedeljnicima Duga, NIN, Osmica…Koautor je monografije “15 godina sindikata Nezavisnost”. Od 1. septembra 2007. je generalni sekretar NUNS-a.

Puka sirotinja

 U jednom tekstu, pre bezmalo tačno četiri godine, pokušao sam da objasnim zašto novinari ne štrajkuju. Napisao sam tada da se ostvarila tvrdnja velikog mešetara, “barona” srpskih tabloida – novinari u Srbiji danas su definitivno najjeftinija radna snaga. Bolje rečeno, roba za rasprodaju ili, još tačnije – puka sirotinja. Ni tada, a još manje danas, niko pouzdaniji ne zna koliko zarađuju medijski radnici, ali je javna tajna da su odavno slabije plaćeni od uporednih zanimanja u prosveti, kulturi, javnoj upravi… Prosečna zarada u Srbiji u februaru 2015, prema zvaničnoj državnoj statistici, iznosila je 42.749,42 dinara. Za najveći broj novinara i njihovih kolega u medijskoj industriji pomenuti iznos je mislena imenica. Generalno, retki su medijski radnici kojima poslodavci iole redovno isplaćuju bilo šta, a sve je više onih koji sve redovnije ne dobijaju ništa.

Pristajanje na poniženje

 Neprijatno mi je kada nekom stranom kolegi pričam o novinarskoj plati u Srbiji, ali tek je teško odgovoriti na logično pitanje koje sledi: Zašto novinar pristaje da radi tako važan posao za tako ponižavajuću zaradu? Kako tek objasniti da su i poniženja nesigurna, odnosno da se i tih prosečnih 300 evra često rastegne na nekakve zakasnele, povremene, delimične i još kojekakve izmišljene mrvice i rate od “plate”.  “Nemam kud”, “šta bih drugo radio”, “preživeće se nekako”, “drugima je još teže”… čujem gotovo svakodnevno od kolega s kojima uz “šoljicu” crnog kofeina raspredam o još crnjoj novinarskoj sudbini. U društvu u kojem su apsurdi neizbežni detalji svakodnevice, novinarstvo je posebice tragikomična profesija. Od jutra do sutra, na svakom koraku razglaba se o evropskom putu, restrikcijama i investicijama, novim standardima i modelima ponašanja… Naličje ove proevropske tirade je sumorna socijalna stvarnost i umeće preživljavanja o kojem mediji i novinari po pravilu ćute. Uglavnom zato što provereno znaju da u Srbiji nikada nije toliko loše da ne može biti još gore.

„Smrt“ novinarstva

 Savremena komunikologija ukazuje da postinformatičke tehnologije nameću nove izazove medijima. Novinarska profesija se suočava s potrebom svoje redefinicije, pa se govori o “krizi”, čak i o “smrti” novinarstva. Mene na potrebu redefinisanja novinarstva u Srbiji navodi i definicija siromaštva koja govori o nemogućnosti zadovoljavanja ljudskih potreba, osećaju neslobode, nedostatku dostojanstva i samouvažavanja… Naša višedecenijska iskustva svedoče da je novinarstvo nebitan posao prikupljanja nevažnih informacija o događajima, temama i ličnostima koje nikoga ne interesuju. Ko ne veruje neka proba, u novinarstvu uvek ima posla za one kojima hleb nije najvažnija stvar u životu.