[box align=’box-left’ id=’7199′]
Nošeni nekontrolisanom snagom i verom u štošta, koja će ubrzano kopniti, ubeđeni da smo na ovaj svet poslati s velikim razlozima, maštali smo o onome što se kasnije, redom i bez izuzetka, pretvorilo u iluziju. Tih meseci, obeleženih smrću Maršala, ja sam se motao oko zagrebačkog “Poleta”, kultnog omladinskog lista bivše Jugoslavije, s prodajnim tiražima koje danas nemaju svi listovi u Hrvatskoj, zajedno, a “Start” je bio nedeljnik, neprevaziđen do danas, na čije se stranice dolazilo vrlo teško. Držali smo da su novinari “Starta”, uz beogradski “Nin”, elita jugoslovenske nedeljne štampe.
Jedna od velikih zvezda tog i takvog “Starta” bio je Zoran Petrović Piroćanac. Javljao se iz Južne Amerike, s Bliskog istoka, iz Afrike, slao putopisne reportaže iz nepreglednih prostranstava Amerike, snegom zavejane Kanade, objavljivao intervjue s Leh Valensom, Žak Širakom, Šimonom Peresom, Adamom Mihnjikom, Danijelom Ortegom, Petrom Keli… Pola ženske publike “Starta” bilo je zaljubljeno u Piroćanca. Lepši je, govorila je jedna novinarka, od Mela Gibsona, koji se nekako u to vreme pojavio i osvojio svet filmom “Pobesneli Maks”.
Zoranu su neki zamerali nadimak – Piroćanac. I meni je to bilo čudno, bez obzira na to što je Zorana Petrovića i tada, kao i danas, bilo na hiljade, pa se po nečemu čovek morao razlikovati, ali kad neko s dvadeset i koju godinu života, sa znanjem tri svetska jezika u onoj velikoj državi sam sebi prilepi nadimak Piroćanac taj je, bilo mi je jasno, oslobođen svih kompleksa. Kasnije ću saznati da je to uradio iz poštovanja prema svojim korenima, iako je rođen u Beogradu.
Zorana upoznajem početkom devedesetih. Okolnosti tada čudne i pomalo napete, kasnije smešne za obojicu. To poznanstvo prerasta u prijateljstvo, iskreno bez ostatka, oplemenjujuće, ali povremeno s teškim temama i teškim razgovorima.
Shvativši da sve ide u krivom smeru, 1996. godine, beše kasno leto, posle višesatnog divana u redakciji nedeljnika “Argument” zaključujemo da su naši tekstovi, nastupi po kafanama i lokalnim medijima učinili što su mogli, ali da to nije dovoljno, ne menja stvar, pa donosimo odluku da se pređe direktno na politički teren. Osnivamo “Državotvorni pokret Srbije”, s idejom da Srbija hitno proglasi samostalnost i zatraži prijem u članstvo UN. Namolimo profesora Tomu Radojičića, iz Niša, da bude predsednik, hoćemo da na taj način izbegnemo potpunu beogradizaciju pokreta, s nama je nekoliko poznatih ljudi iz oblasti kulture, nekoliko profesora Beogradskog univerziteta, dva poznata pisca… Krenemo po Srbiji da širimo tu ideju i posle kratkog vemena shvatamo da je problem dublji nego što smo i sanjali. Ne dižemo ruke, ali bez goriva i novca, poznato je, ne možete ni do Valjeva, Čačka, Novog Sada…
Poznajem još samo dvojicu ljudi uranijumske energije kakvu je imao Zoki. Da, imao je i gvozdenu volju. Beše nekako u dane po okončanju “oktobarske revolucije” kad smo obojica shvatili šta se zaista dogodilo. – Hajde bar – kaže on, a sedeli smo u jednoj bašti na Savskom vencu – da privedemo kraju fakultete, da diplomiramo. – Taman posla – odgovaram – kad nisam na vreme neću ni sad. U stvari, bio sam lenj. – Ja ću to da završim, ostalo mi osam ispita, a posle ću da doktoriram – kazao je više za sebe nego meni. I završio je fakultet, francuski jezik i književnost. A onda je u Parizu magistrirao i doktorirao.
Biografija Zorana Petrovića Piroćanca u Srbiji je potcenjena kao malo čija. Zoran nije znao da se “proda” i to je u ovakvom svetu bila njegova najveća mana. Nije umeo da navuče obrve, ćuti, zabrinuto lupka prstima po stolu, kao što su znali neuporedivo slabiji od njega, u intelektualnom, obrazovnom i svakom smislu. Oni su svoje ćutanje naplatili. Pirke je skupo platio svoju otvorenost i prostodušnost. Koristili su ga razni, često kao ledolomca, a on, nošen idejama u koje je apsolutno verovao, od svega toga nikakvu korist nije imao. Naprotiv.
Nesreća je poslednjih godina često zalazila u Zoranovu kuću, u Sremčici, nedaleko od Beograda. Za kratko vreme umrli su mu otac, majka i rođena sestra, a onda je bolest udarila tamo gde roditelja najviše boli. To ga je, valjda, i ubilo.
Zoki, oprosti za one škembiće koje nismo pojeli dole na Dorćolu, a hvalio si ih mesecima. Meni na dušu, mogao sam da nađem toliko vremena. Nemam šta da kažem za kraj, a i ne treba, tebi je odavno sve bilo jasno.
