ENNiko ne zna tačan broj televizija koje u ovom trenutku emituju program. Pojedini stručnjaci za medije barataju brojem od oko 400 srpskih televizijskih stanica, dok se kao tačan, ali neproveren podatak, uzima procena da trenutno radi od 1.400 do 1.700 elektronskih medija. Početkom devedesetih počele su da „niču“ televizije čiji je domet bio „jedva dva ćoška“, s koncepcijom baziranom, uglavnom, na komercijalnom sadržaju i nelegalnom preuzimanju tuđih programa. Neke od tih televizija nudile su u iznajmljenom terminu celodnevne prenose svadbenih veselja, a izvesni preduzetnici iz Crne Gore imali su ozbiljnu nameru da na svom kanalu emituju i sahrane. Brzinom kojom su otvarane, mnoge od tih stanica su i prestajale s radom. Ovu, u svetu skupu igračku, dostupnu samo vodećim tajkunima, sebi su priuštili i oni koji osim odvažnosti i radoznalosti nisu posedovali skoro ništa, pa ni frekvenciju. Situacija s dobijanjem frekvencija ni danas nije ništa bolja, jer od 1998. godine, kad su samo podobne stanice dobile privremene dozvole za rad, novog konkursa nije bilo.
Porodična redakcija
Slavko Savić, vlasnik i glavni i odgovorni urednik televizije Kuršum iz Kuršumlije, kaže da je kao tv-tehničar 1994. godine došao na ideju da na krov svoje kuće postavi jednovatni predajnik koji je sam konstruisao, kako bi preko njega emitovao program jednog satelitskog sportskog kanala, ne bi li, kaže, „narod gledao sport, jer tada mnogi nisu imali satelitsku antenu“.
„U početku nam je to svima u kući bilo interesantno, jer smo se više čudili kako sve to radi, nego što smo bili sigurni u šta se upuštamo. Tada smo se zbog slabog predajnika videli u samo nekoliko okolnih ulica, a godinu dana kasnije postavio sam jači repetitor na obližnje brdo. Filmove sam puštao iz moje kućne videoteke od 3.000 filmova. Od opreme sam imao dva video-rikordera, ručni selektor za mešanje slika, kasetofon dvokasetaš i jednu VHS kameru, a za potrebe studija opremio sam prostorije u susednoj kući. Članovi porodice su ujedno i članovi redakcije: sin je kamerman i montažer, kćerka voditelj, sestrić kompjuterista, supruga je aranžer i njoj prepuštamo komunikaciju s gostima, a moja majka je knjigovođa. Kasnije nam se pridružila i snajka, koja sada radi kao voditelj. Već 1996. godine počeli smo da pratimo rad lokalne skupštine, a nešto kasnije postajemo jedina članica ANEM-a u ovom delu Srbije. Tokom bombardovanja ugašeni su nam repetitori i do 5. oktobra smo imali velikih problema. Posle promena obezbedili smo jači repetitor od 100 vati. Dva puta smo konkurisali za dobijanje frekvencije, ali od toga ništa. Skoro da nema političara koji je dolazio u ovaj kraj, a da nije bio gost naše kuće. Kad idemo niz dlaku, kažu da smo objektivni, a kad to ne činimo, žestoko nas napadaju“, kaže Savić, napominjući da mu se bavljenje ovim poslom „skoro i ne isplati, ali se radi više po inerciji“.
Zlatno pravilo – „Puštaj sve“
Iz ugašene štamparije Jedinstvo u Novom Pazaru grupa privrednika je krajem 1997. pokrenula istoimenu televiziju. Njen glavni i odgovorni urednik i suvlasnik je Ramiz Etemović, koji je 25 godina radio u dopisništvu RTS-a iz tog kraja, a namera mu je bila, tvrdi, da se udovolji gledaocima koji nisu imali prilike da na državnoj televiziji vide puno priloga iz svoje sredine. Etemović navodi da su, u to vreme, u stvaranje svoje TV stanice vlasnici uložili blizu 600.000 maraka.
„Imali smo novu, ali poluprofesionalnu opremu. Pošto nam je namera bila da ¢pokrijemo¢ veći deo našeg regiona, bilo je neophodno nabaviti nekoliko repetitora, a ako se zna da je samo jedan, italijanski, od 500 vati, koštao oko 25.000 maraka, jasno je da su za to bila potrebna poprilična sredstva. Sada je nešto drugačije, jer se isti takav predajnik kod naših privatnika može nabaviti za oko 8.000 evra. Napajanje strujom je bilo dosta loše, tako da je to iziskivalo posedovanje dodatne opreme, koja je otklanjala nedostatke električne mreže. Sada radimo u mnogo boljim uslovima, dve trećine opreme je digitalizovano, a za celokupnu digitalizaciju neophodna nam je još samo digitalna montaža, za koju je potrebno izdvojiti blizu 15.000 evra. Trenutno uspevamo da s 20 zaposlenih pravimo program koji je kombinacija informativnog, komercijalnog i muzičkog. Opština nam plaća za priloge o njihovom radu, ali, sve u svemu, u ovom poslu ipak ne može puno da se zaradi.Vlasnici se ne mešaju u uređivačku politiku, ali ako je nešto škakljivo, ipak ih pitam za mišljenje. Ne opredeljujemo se ni za jednu političku opciju, već jedino poštujemo ono zlatno pravilo – puštaj sve. U to svakako ne računam psovke i govor mržnje“, kaže Etemović.
I RTS „radi na divlje“
Da je danas za otvaranje TV stanice „teoretski potrebno najmanje 50.000 evra“, misli i Milisav Dučić, vlasnik TV K-54 iz Sombora. On je, kako tvrdi, 1995. godine s 200 hiljada maraka stvorio televiziju koja i danas uspešno posluje. Ističe, međutim, da neko ko se sada odlučuje na otvaranje nove televizije mora biti mnogo ambiciozniji od konkurencije.
„Digitalna kamera košta od 5.000 do 6.000 evra, mikseta isto toliko, predajnik od 200 vati oko 20.000 evra, a ja sam tada repetitor iste jačine platio 70.000 maraka. Pošto sam završio organizaciju na beogradskom FDU i radio u TV Sarajevo dvadeset godina, mislim da je bilo prirodno da se nađem u ovim vodama. U to vreme imao sam dve kamere, miksetu, montažu, iznajmio sam prostor u lokalnom hotelu i zaposlio šest profesionalaca. Tokom svih ovih godina mnogima smo smetali, ali preživeli smo sve političke lomove. Nikad nismo bili na budžetu opštine, ali s njom imamo potpisan ugovor za prenos sednica Skupštine. Svi političari osim Slobodana Miloševića gostovali su u našem studiju i zahvaljujući plaćenim terminima uspeli smo da digitalizujemo kompletnu opremu. Konkurisao sam 1998. godine za dobijanje frekvencije, dobio je na dve godine, ali nikada me nisu zvali da potpišem ugovor“, kaže Dučić, naglašavajući da trenutno nijedna televizija u Srbiji nema legalno dobijenu frekvenciju, već i RTS „radi na divlje“.
Siniša Dedeić
