Albanci, Srbi i jezik kao sredstvo (ne)sporazumevanja

[box align=’box-left’ id=’8267′]Priština – glavni grad Kosova u užem gradskom jezgru ima oko 200.000 stanovnika, među kojima je svega nekoliko desetina Srba. Neko bi, surovo realno, rekao da u takvom, većinskom albanskom okruženju, srpski jezik nije ni potreban.  Ipak, činjenica je da Srbin, ukoliko se tamo zatekne, neće moći baš lako da se snađe, uprkos tome što je i srpski zvaničan jezik na Kosovu. 

Albanski i srpski jezik izučavali su se ravnopravno u školama, sve do devedesetih godina, a onda su počeli sukobi, pa i proterivanje jezika iz obrazovnog sistema.

Opšti utisak, i očigledno stanje stvari, je da mladi Prištinci ne govore srpski, dok oni stariji od 30 godina, koji su srpski još učili u školama, govore ili ga bar razumeju. Ponekima kao i da je nedostajalo da ga koriste, pa se na njemu i raspričaju.

Ukoliko u Prištini zaustavite taksi, nemojte se iznenaditi ako za volanom zateknete vozača koji govori srpski, pa ga čak i zanimaju detalji o tome kako se živi u Beogradu, koliko košta hleb, koliki je kurs evra i naravno, otkud vi u Prištini?

Dok prolazite Prištinom na radnjama, bilbordima ili bankama nećete videti nijedan natpis na srpskom. Na tablama sa imenima ulica primetićete skraćenice „r“ i „u“, što su oznake za albansku reč ruga (rrugë)  i srpsku reč ulica, ali sam naziv ulice je ispisan samo na albanskom.

U razgovoru sa Prištincima, neki od njih priznaće da odmah nakon sukoba, pre nekih 15 godina nije bilo baš bezbedno govoriti srpski na prištinskim ulicama, ali danas su se strasti ipak stišale. 

Prema kosovskom zakonodavstvu albanski i srpski jezik su ravnopravni u svojoj upotrebi na teritoriji celog Kosova. Sva dokumentacija i funkcionisanje institucija trebalo bi da bude dvojezično. Ipak, na samom prištinskom univerzitetu ne postoji katedra za srpski jezik, pa nema ni kadra koji će se stručno baviti prevodima ili albance učiti srpskom jeziku. Ipak, ukoliko želite da naučite srpski to je moguće uz privatne časove.

Nedostatak stručnog kadra utiče i na kvalitet prevoda dokumentacije koja izlazi iz institucija. U kosovskim novinama, u oglasima ili konkursima koje objavljuju zvanične institucije naići ćete na rogobatne i nevešte prevode na srpski jezik. Za lektore srpskog jezika u zvaničnim institucijama konkursi se raspisuju i po nekoliko puta.

Institucije na zvaničnim nazivima imaju dvojezične natpise, ali često napisane na neveštom srpskom, pa je tako „Ministarstvo Obrazovanja, Nauke i Tehnologije“ napisano velikim slovom na početku svake reči. U samoj zgradi tog ministarstva sva obaveštrenja i natpisi su na albanskom.

Jezik je na Balkanu izazivao, provocirao, sukobljavao i pravio nesporazume. Kako god ih nazivali, smatrali ih istim ili različitim jezicima, Srbima, Hrvatima i Bošnjacima nije neophodan prevodilac. Ali, šta ćemo sa Albancima i Srbima na Kosovu koji bi i prema porukama međunarodne zajednice trebalo da se izmire i grade suživot, a u praksi je razdvojenost tolika da jedni drugima teško mogu da požele dobar dan ili izgovore mirdita (mirëdita – dobar dan na albanskom)?

Kako funcioniše za neke nezavisna država, a za druge južna srpska pokrajina, u kojoj se pored svih teritorijalnih, emotivnih i etničkih podela javlja i ona životna, svakodnevna – jezička zavesa?

Među kosovskim Albancima srpski jezik još opstaje u starijim generacijama, sadašnji osnovci, srednjoškolci i studenti ne znaju jezik svojih komšija. Ni Srbi na Kosovu u školama ne uče albanski, pa se nameće pitanje kako će se buduće generacije sporazumevati?

U razgovoru sa mladim albancima primećuje se  podeljenosti u stavu prema Srbima i srpskom jeziku. Ima onih koji žele da uče srpski,  ali i onih kojih na to ne žele ni da pomisle.  Rina je dvadesettrogodišnja studentkinja prava i palnira da uzima privatne časove srpskog jezika.
„Postoji više mogućnosti za posao ukoliko znate srpski. Sve je više zvanične dokumentacije i procedure kod registracije imovine koju treba prevoditi“, kazala je Rina,

Nasuprot njoj,  Albina je dvadesetšestogodišnja novinarka kojoj je srpski jezik „najomraženija stvar“.

„Ne znam srpski i ne želim da ga učim“, jasno iznosi svoj stav.

Postoje, ipak, i oni koji pokušavaju da među mlađim generacijama na Kosovu razviju bolje odnose i pospeše razumevanje. Politički analitičar Beljulj Bećaj bio je beogradski student na fakultetu Političkih nauka, a sada kao spoljni saradnik na javnom i dekan na jednom privatnom prištinskom fakultetu, studentima pokušava da razbije predrasude o Srbima, pa čak organizuje i dolazak gostujućih predavača iz Beograda. Pomaci su, ipak, sitni, a kako kaže, ima i onih koji se tome protive.

„Studenti na Kosovu su etnocentrično usmereni. Ne intersuju ih srpski interesi i pitanje, ni srpski problem, ili ih eventualno interseuju u negativnom smislu“, smatra Bećaj. 

On ukazuje da je ključ za bolji odnos i razumevanje Srba i Albanaca leži u što češćim ličnim kontaktima, druženjima i razgovorima, jer se na taj način razbijaju predrasude. Ipak, ne misli da je problem u nedovoljnom poznavanju dva naroda, naprotiv.

„Proces udaljavanje se ne dešava zbog toga što se mi slabo poznajemo, nego zbog toga što smo se veoma dobro upoznali. Problem je u praksi koja je negde negovana politički, negde je dobila spontani podstrek, a negde je ukorenjena u samu nacionalističku utrobu onih koji misle da je razgovaranje na tuđem jeziku opasnost i pocenjivanje vlastitog jezika“, poručio je Bećaj.

Upozorava da smo došli u etapu kada će jezik više biti sredstvo manipulacije nego međusobne komunikacije.

„Manipulacija je najizražajnija kod političkih vođa i slojeva povezanih sa njima“, ocenjuje. 

Bećaj je rođen 1957. godine i za sebe kaže da je jedan od pripadnika poslednje generacije kosovskih Albanca koja je više čitala srpske nego knjige na albanskom jeziku. A kao primer odnosa prema jeziku i čitavoj kulturi koja na njemu počiva, naveo je svog poznanika,  prištinskog prodavca knjiga, koji je celokupna dela autora poput Iva Andrića, Tina Ujevića, Laze Kostića i još nekih pisaca nudio za 10 evra.

„Ja razumem jedanog prodavca knjga, ali zar to ne pokazuje kakav je odnos prema jednom kulturnom blagu. Ne treba da krivimo prodavce knjiga, oni su pratili logiku koju su nametnuli politika i mediji. U takvim okolnostima jezik postaje prepreka, samim tim što niko nije zainteresovan da pročita sadržaj na srpskom ili nekom drugom jeziku, on postaje talac jednoličnosti“, smatra politički analitičar.

Poručuje i da se predrasude i stereotipi ne mogu razbiti preko noći, ali i da je problem što se na tome radi malo ili na pogrešan način. Potrebno je da rasteretititi se prošlosti.

„Važno je kako je bilo u prošlosti, ali je važnije kakve odnose stvaramo danas, a još važnije je kakve ćemo odnose imati u budućnosti. U takvom poretku vrednosti jezik će biti sredstvo dobre komunikacije i služiće za olakšavanje integracija. Doći će do približavanja, ali ne zmam koliko će to da traje, verovatno nekoliko decenija. Već smo izgubili dosta vremena, treba raditi na tome“, zaključio je Bećaj. 

Ovaj istraživački tekst je proizveden u okviru projekta Kosovo Serbia: LIVE koji finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije.

Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.