[box align=’box-center’ id=’8345′]
Naslovne strane i tekstovi u domaćoj štampi 5. i 6. avgusta 2015. ubedili su i one najskeptičnije da je kadar nekadašnjeg RTS-a, nekadašnje Politike i nekadašnjih Večernjih novosti dobio dostojne naslednike.
Ono što je tokom ta dva dana moglo da se nađe u medijima bilo je na „najboljem tragu” antologijskih priloga kojima su karijeru gradile vedete srpskog novinarstva tokom devedesetih.
Sve je bilo na dobro poznatom mestu: red patetike, red mržnje, pa tako nekoliko puta, a na kraju uvijeno u oblandu dana žalosti i saosećanja sa žrtvama hrvatske „Oluje” od pre dvadeset godina.
Povratak u ratno doba bio je pre svega vizuelan. Kao da im se „Oluja” desila juče, svi dnevni štampani mediji objavili su 5. avgusta crno-bele naslovne strane. Formalno-pravno, nema im se šta zameriti: bio je dan žalosti, u žalosti se tuguje, pa je crno-bela naslovna najlogičnije rešenje.
Za razliku od vizuelne uniformnosti, svi mediji su 5. avgusta vrlo ogoljeno pokazali ko su i kakvi su. Iako je poruka svih tekstova i svih medija bila ista, način realizacije i te kako se razlikovao.
Plitka uzdržanost
Politika je prilično „hladne glave” izvestila o obeležavanju godišnjice na mostu u Rači, o vojnoj paradi u Hrvatskoj, prenela Tanjugove vesti o parastosu žrtvama na Fruškoj gori, ali i navode iz teksta nemačke štampe u kojem se tvrdi kako je „Oluja” primer ćutanja o zločinima i poricanju odgovornosti.
Ovaj dnevni list, osim toga, prenosi i delove iz „Brionskih transkripata” sa sastanka uoči „Oluje” na kojem je Franjo Tuđman praktično najavio progon Srba. Konačno, valjda balansa radi, da ne bi baš sve bilo hladno i „hirurški”, tu je i prilično patetično svedočenje „Noć kad je nad Kninom visio pun mesec boje krvi” koje potpisuje izvesni Milan Četnik (?!).
Ništa posebno drugačije nije moglo da se pročita ni u Danasu. Ovde nije bilo svedočenja i patetike, ali nije bilo ni pitanja koja su se tog dana naprosto nametala, a koja se nije usudio da postavi nijedan medij, pa ni Danas od kojeg se to nekako očekivalo.
<!—->
Gde su tog 5. avgusta 1995. bili Vučić, Dačić, Nikolić i Vulin? Šta su tada govorili? Za šta su se zalagali? Da li se osećaju odgovornim? Da li su ta pitanja uopšte važna? Ili je za oprost (eventualnih) grehova dovoljno da se spusti venac i pred kamerama pusti suza?
Naučni” pristup Novosti
Kako se čitalac pomera više ka tabloidnom spektru, količina strasti i mržnje proporcionalno se povećava.
Novosti ne štede na jakim rečima: u izveštajima s događaja od prethodne večeri, fokus je na „biblijskom pogromu”, „bezumnicima”, „nacionalnom biću”, „pečatu zlikovca”, „ognjištima” i „suzama” koje će se „pretočiti u pob
Novosti su donekle čak i podbacile i izneverile očekivanja onih koji ih redovno prate. U poslednjih mesec dana, naime, bilo je tu nekoliko tekstova koji su nagoveštavali mogućnost da će baš 5. avgusta biti priređen vatromet ratničke retorike i velikosrpskih ideja.
Reportaža iz Splita, objavljena 3. jula, bila je prava nacionalistička razglednica, lišena svake tolerancije, balansa i neutralnosti. Nije, zapravo, bilo potrebno ni da se čita, pošto je konačnu poruku preneo već naslov „Od crvenog do crnog Splita: Kako je grad ponosne prošlosti postao pojam za neofašizam”.
Samo dva dana kasnije, 5. jula, osvanuo je u Novostima intervju s izvesnim Mihailom Šaškijevićem, koji je predstavljen kao „politički emigrant, profesor Univerziteta u Čikagu”, a kojem je data mogućnost da na čitavoj stranici iznese nešto što neodoljivo podseća na ideološke principe nacizma.
Uz naslov „Jasenovac je kod Hrvata stanje duha”, nadugačko se i naširoko razmatra kako su „Kroati” (profesor ih tako naziva) nemoralni, nepošteni, zli, i sve u tom smislu.
Deca, drolje i švaleri
Alo, Blic i Naše novine odabrali su za 5. avgust najzgodnije uredničko rešenje i fokusirali se na ono u vezi sa čim su svi jedinstveni: decu stradalnike iz „Oluje”, kratke, emocijama ne preterano opterećene izveštaje iz Zagreba i relativno uravnotežene uredničke komentare.
Alo je inače jedini mediji koji je napravio iskorak u odnosu na druge i objavio tekst Bojane Lekić o događajima iz avgusta 1995. To je zapravo i jedino mesto u svim štampanim medijima na kojem se podseća na sramnu ulogu medija tog doba, ali i na činjenicu da država Srbije nije ni na koji način pomogla izbeglicama iz Hrvatske.
Posebnu analizu ovde zaslužuje Kurir: logo novina, najava poklona koji čitaoci dobijaju i sličica Aleksandra Vučića i Milorada Dodika kako spuštaju vence s mosta zauzeli su nešto manje od polovine naslovne strane. Ostatak je bio rezervisan za priču o glumici koja je žrtva porodičnog nasilja i njenu životnu dramu.
Iako se na tom delu naslovne i na dve stranice posvećene „Oluji” nigde drastično ne krši Kodeks novinara Srbije, priča o prebijenoj glumici zapravo je pravi pokazatelj dokle i kako mediji mogu da stignu.
Baš na dan žalosti i baš na toj crno-beloj naslovnoj strani, tako je osvanuo naslov „Droljo, ubiću i tebe i tvog švalera!”. Pošto ni to nije bilo dovoljno, prve dve stranice posvećene su detaljnom prikazu nasilja, fotografijama glumice u parku s decom, kao i konstataciji da je ona „dosta vremena provela uz telefon”.
<!—->
Ovo nije mesto za analizu kako je i koliko etičkih pravila time prekršeno, ali upotreba neprimerenog jezika i gaženje nečijih prava na privatnost i dostojanstvo svakako su nešto što je Kurir mogao da preskoči, kad je već na kioske izašao u „žalosnom” izdanju.
Igranje ratom
Dnevni list Informer, sad već tradicionalni lider u kršenju etičkih normi, profesionalnih standarda i elementarne pristojnosti, ni ovaj put nije izneverio.
Naslovnom stranom dominirala je tvrdnja „Ustaše slave klanje Srba”, dok je u nadnaslovu premijer poručivao kako je „rezultat hrvatske pobede zločin” i kako će „rezultat srpskog poraza biti pobeda”.
Ipak, najviše je „zablistao” modni kreator Saša Vidić koji je najpre na naslovnoj, a potom i u kraćem intervjuu, konstatovao kako su „Hrvati 1995. pobedili, ali biće i drugog kruga”. Istine radi, Vidić je samo kopirao izjavu Vojislava Šešelja koja je objavljena na naslovnoj strani Informera prethodnog dana, a koja glasi: „Sa Hrvatima smo odigrali samo poluvreme”.
Uz potresna svedočenja, praktično kompletan premijerov govor (u kojem su najvažniji delovi posebno istaknuti) i vrlo ostrašćeno izveštavanje iz Zagreba, Informer je na udarnom mestu – na drugoj strani – objavio i fotografiju predsednika DS Bojana Pajtića u kupaćim gaćicama i poruku „A on se brčka negde u Hrvatskoj”.
To je, inače, nastavak kampanje u kojoj je Pajtić označen kao izdajnik: 28. jula, recimo, objavljen je tekst „Pajtić se brčka u Hrvatskoj, i to na 20-godišnjicu ‘Oluje’”, u kojem se detaljno obrazlaže taj njegov „greh”.
Još ostrašćenije izdanje Informera osvanulo je na kioscima 6. avgusta, ovaj put u punom koloru. Glavna poruka sasvim je nedvosmislena: „Hrvati, nemate šanse!”, uz kratko objašnjenje da je „naša vojska znatno jača od hrvatske” i da ”ni na kopnu ni u vazduhu Hrvati, bez pomoći NATO, ne bi imali nikakve šanse u sukobu sa Srbima”. Tu su – kao iz vremeplova izvučene – i sličice tenkova, aviona, helikoptera, uz poređenje količina kojima raspolažu Hrvatska i Srbija.
Ratna grafika i vojni budžeti vrlo su podrobno analizirani na 4. i 5. strani, a tu se pojavio i neizbežni Miroslav Lazanski s konstatacijom „i dalje smo vojna sila za njih”. Pošto nikakav rat još nije najavljen, Informer se „ograđuje”, pa u nadnaslovu kaže „Šta bi bilo kad bi rata opet bilo”.
Ovakav tekst, sa ovakvom porukom, predstavlja kršenje niza odredaba Kodeksa novinara Srbije, otvoreno prizivanje oružanih sukoba i „draškanje mašte” neostvarenim, ostrašćenim i agresiji sklonim čitaocima.
Takođe, on unosi nemir i neosnovani strah među one racionalnije, a sve je to nedozvoljena upotreba medija, bez obzira na to da li iza toga stoje uredništvo ili neki politički uticaji.
