[box align=’box-left’ id=’8474′]
Mnogo je zanimanja koja u javnom životu služe kao maska za prikrivanje pravog lica čoveka, a novinarstvo se na toj sceni svakako izborilo za jednu od glavnih uloga. Ne, nećemo sad o „Kuriru“ ili „Informeru“ kao što nećemo ni o Milomiru Mariću ili Milutinu Mitriću, jer oni su – kako se poslednji na poslednjoj konferenciji za novinare (istina, ne za sebe nego za nekog drugog) priupitao – karikature same za sebe.
Govorićemo u ovom zlonamernom pamfletu – i to iz perspektive multinacionalne, multikonfesionalne i multikulturalne sredine – o svojim kolegama s kojima radimo u istoj kući. Konkretno, o redakciji na mađarskom Radio Subotice i njihovoj kombinaciji servilnosti, sebičnosti i nekolegijalnosti u situaciji kada bi se od njih očekivala profesionalnost, solidarnost i – ‘ajde da ne preterujemo s prijateljstvom, ali makar – drugarstvo.
Hrabra molitva
Trebalo je, naime, da direktor Radio Subotice Ljubiša Stepanović obavesti v. d. urednike i njihove zamenike u redakcijama na hrvatskom i srpskom da je Radio-televizija Vojvodine uputila dopis u kom stoji da se od 1. septembra raskida ugovor kojim se Radio Subotici na privremeno korištenje daje frekvencija 89,6 Megaherca kako bi većina zaposlenih saznala bar deo tajne koja je kolegama u redakciji na mađarskom (koja i koristi tu frekvenciju) od ranije poznata.
Zapravo, svoje „pismo o namerama“ desetoro zaposlenih u redakciji na mađarskom uputilo je još 29. juna (objavljeno dan kasnije na „Magločistaču“) ambasadoru Mađarske u Beogradu Atili Pinteru, konzulu u Subotici Janošu Babitiu i predsedniku Saveza vojvođanskih Mađara Ištvanu Pastoru. Pokrivajući se u tom pismu interesima očuvanja prava nacionalnih manjina, pa čak i nikad sigurnim i uvek potencijalno opasnim pojmom reciprociteta (o pravima Mađara u Srbiji i Srba u Mađarskoj) zaposleni u redakciji na mađarskom pokazali su da su – isključivo zarad vlastitog materijalnog opstanka – u stanju pogaziti ne samo osnovne postulate profesije kojom se navodno bave nego i u blato baciti višegodišnje odnose s kolegama s kojima se svakodnevno susreću, pozdravljaju, razmenjuju informacije i priloge. U toj tragikomičnoj jednopartijsko-internacionalizovanoj žalopojci desetoro novinara na mađarskom nijednom rečju nije spomenulo zabrinutost i za sudbinu — ako već ne svojih kolega iz redakcija na hrvatskom i srpskom — zaposlenih u administraciji, ekonomsko-propagandnom odeljenju, tehnici ili, makar, sanitarno-kurirsko-domarskoj službi. A kao pokriće za otvoreno pismo pri tome je bez imalo skrupula korišteno ime firme u kojoj redakcija na mađarskom čak i sada čini manje od trećine zaposlenih!
Boli nas kupac!
Uzme li se ova činjenica u obzir (kao i ona kada se zbog pobune sedmoro novinara redakcije na srpskom protiv načina rada aktuelnog direktora upravo cela redakcija na mađarskom prva pismeno ogradila, stajući na stranu svog poslodavca), dalji razvoj događaja od 29. juna čista je logika i sve je drugo osim iznenađenja. Ma koliko, recimo, žalosno i ljigavo bilo odbijanje urednika redakcije na mađarskom Ernea Nemeta da svojim kolegama iz redakcija na hrvatskom i srpskom da izjavu povodom raskida ugovora koji se direktno tiče emitovanja njihovog programa još je niže njegovo priznanje na sastanku zaposlenih da su svi zajedno u redakciji na mađarskom dobili poziv od Radio-televizije „Panon” da ubuduće svoje usluge naplaćuju za potrebe te kuće. Ne zbog samog čina priznanja nego zbog toga što je ono usledilo nakon niza sastanaka redakcije na mađarskom iza zatvorenih vrata, što je kod ostalih zaposlenih samo dodatno stvorilo atmosferu nepoverenja, a kod nekih, recimo, i gađenja.
Naravno, iako su u tom diplomatsko-jednopartijskom flertu desetoro novinara redakcije na mađarskom – i to isključivo zarad očuvanja svoje južne polovine leđa – hrabro načinili prvi korak, otvorenim ostaje nekoliko pitanja. Pre toga valja reći da je jedno od osnovnih prava ljudi da sami određuju gde će, šta, za koga i pod kojim uslovima raditi, kao i to da je dobrovoljno novinarsko sluganjstvo partijskim interesima (što se iz odabranih imena u otvorenom pismu i ne skriva) usko povezano sa prvim delom ove rečenice.
Osnovno pitanje, dakle, glasi: šta će lokalna samouprava, kao osnivač i finansijer Radio Subotice (pa tako i zaposlenih u redakciji na mađarskom) učiniti povodom ovog slučaja? Da li će, recimo, razmisliti o tome da se izlaskom redakcije na mađarskom s platnog spiska Radio Subotice ruše temelji njenog osnivačkog akta od pre nepunih 47 godina, a samim tim i njeno postojanje pod istim imenom i u izmenjenoj formi? Ili će, možda, za potrebe prepolovljenog i jezički kombinovanog programa ad hoc angažovati dva-tri (četiri-pet, šest… već koliko se nađe) honorarnih saradnika koji bi (čak možda i bolje) obavljali posao od svojih profesionalno plaćenih prethodnika? Peto se, naravno, još logičnije nadovezuje na drugo: ako zna za ukidanje frekvencije i poziv RTV „Panona” redakciji na mađarskom, zašto lokalna samouprava o tome ćuti? Odgovora na poslednje pitanje mogla bi biti dva, pri čemu je teško reći koji je gori. Prvi (i verovatniji) bi mogao glasiti da je, ako zna, a o tome ćuti, lokalna samouprava direktni saučesnik u eutanaziji ionako više od pola raspadnutog Radija Subotice, pri čemu ne vodi računa ni o pravnim regulativama koje je se direktno tiču (izmena osnivačkog akta, recimo, o čemu odluku donosi Skupština grada). Drugi (nezamislivi) odgovor bi mogao biti da lokalna samouprava pojma nema šta se događa u javnom preduzeću za koje još uvek izdvaja novac, što bi u prevodu moglo značiti da je za ovo pitanje boli kupac ili pak da administracija u Gradskoj kući, nadležna za ovaj domen, ne radi posao za koji je takođe plaćena sredstvima građana.
Pásztorok, pásztorok örvendeznek (Radujte se, čobani)
Glavna pitanja u ovoj komielegiji ipak se nalaze negde između redova otvorenog pisma desetoro članova posade koji se – u zamenu za profesionalnu nevinost i kolegijalnu čednost – prvi žele domoći pojas za spasavanje. Prvo, na primer, glasi: ko je RTV „Panonu” (koji se nalazi u ingerenciji Mađarskog nacionalnog veća) dao ovlašćenje da, nakon što je upravo od novinara redakcije na mađarskom Radio Subotice i stvoren kao „Kasina igračka” i partijski razglas SVM-a, još jednom iz iste kuće pozove kompletnu redakciju da pređe kod njih? Drugo, a koje već spada u domen opsesivne mašte dole potpisanog, moglo bi se formulisati i ovako: ima li sa time ikakve veze predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor? Ako se – ne daj, Bože – pokaže da ima, sledi još jedno čisto vertikalno: ima li to ikakve veze sa vladajućim partijama u Srbiji i Mađarskoj, odnosno njihovim premijerima Aleksandrom Vučićem i Viktorom Orbanom?
Ako se i tu – još više ne daj, Bože – pokaže da ima, onda su ranija pitanja o lokalnoj samoupravi, osnivačkim aktima i sličnim pravnim zakeranjima, kao i o novinarskoj profesionalnosti i kolegijalnosti zapravo samo pravo gubitnika da se ljuti. U ovom slučaju, svih ostalih zaposlenih na Radiju. Jer, svesna da joj preti realna opasnost od skorašnjeg gubitka glasa, redakcija na mađarskom Radio Subotice ga je zarad očuvanja istog i pre raspisivanja izbora svojim potpisima 29. juna već dala Ištvanu Pastoru. U svojoj nepisanoj formi takav (na)čin nosi i poruku da će mu biti verni podanici dokle god obavljao funkciju predsednika.
A partije koje imaju takvu pozadinu, za svoju propagandu ne treba da brinu.
Kolega iza susednih vrata
Zlatko Romić
