[box align=’box-center’ id=’9125′]
Pitao sam stručnjake za jezik da li je pleonazam kad se kaže „Vučić i cenzura”. Odgovorili su mi da zvanično još nije, ali nezvanično se te dve reči, po pravilu, izbegavaju. Iz pristojnosti, kao nekad pošten komunista. Kažu, previše bodu oči. A ja, ko za inat, dadoh takav naslov svojoj knjizi – „Vučić i cenzura”.
I gle čuda, osim Bete, sajta Radio-televizije Vojvodina i kratke vesti u listu „Danas”, niko nije objavio da je knjiga izašla. Ko velim, objaviće, valjda, nešto više posle promocije zakazane za 5. oktobar u Pres centru UNS-a. Atraktivni govornici Dragoljub Draža Petrović i Olja Bećković, prepuna sala, i opet ništa.
Osim časnog izuzetka Foneta i sajta lista „Danas”, nigde ni slovca. Ćute novine kao zalivene, ne oglašavaju se televizije, knjižare odbijaju da prodaju knjigu sa takvim naslovom, kolporteri vrte glavom i vele – ne smemo!
Šta ih je toliko uplašilo? Teško je poverovati da je pleonazam. Još manje da je u pitanju cenzura, jer stalno tvrde kako je nema. Šta je onda? Koga se ti silni urednici, vlasnici knjižara i ulični prodavci knjiga toliko plaše?
Tasovac, naravno, ne odgovara. Ko veli, ćutao sam dok si ti prodavao najstariji srpski sportski list Aci Lukasui Saši Mirkoviću iz SNS, ćutao sam kad je „Kurir“ pazario deo televizije tog istog Mirkovića, ćutao sam kad je zabranjen i ukinut Utisak nedelje, ćutao sam kad su ukidane medijske slobode… zašto bih sada odjednom progovorio?
Nekad u Srbiji kad nekome kažeš „nije valjda da se plašiš”, i najveća kukavica na svetu se trgne i glasno uzvikne „ma ko se plaši” i potrudi se da pokaže suprotno.
Danas kad tako nešto pokušate, ljudi vam otvoreno kažu „istina je, plašimo se i nije nas sramota zbog toga”. Posle toga ide ono uobičajeno: deca, nezaposlena žena, stari roditelji, mogućnost gubitka posla, bolje se prikloniti nego boriti, pogledaj kako prolaze oni koji se bore i misle svojom glavom, i tako unedogled.
Ali, ime onoga koga se plaše ne izgovaraju. Opet iz straha, objašnjavajući „znaš ti to bolje od nas”.
Šta ja to znam bolje od njih? Da živimo u društvu gde je zabranjeno pomenuti jednu knjigu da se ne bi naljutio – ko? Svemoćni Vučić? Da li on zaista toliko kontroliše Srbiju da bi ga činjenica o izlasku jedne knjige izbacila iz ravnoteže? Poremetila da na miru i uz Mirinu knjigu 5. oktobra poseti rodni grad Slobodana Miloševića i u „Bambiju” proba „plazmu” direktno sa proizvodne trake?
Sudeći po reakcijama Željka Cvijanovića u tekstu „Zašto su se digle američke agenture“, pa poslovično budnih E-novina Petra Lukovića, koje posvećuju ogroman prostor promociji knjige „Vučić i cenzura“, nešto se ipak dogodilo.
Čemu toliko pisanije kad niko nije ni objavio da je bilo promocije? Kako im se to odjednom „javilo“ da o tome pišu?
Istovremeno, uz promociju knjige žene sa Interpolove poternice, „Novosti” mene prebacuju u „Zov“, list namenjen ljubiteljima prirode, lova i ribolova, kao i kućnih ljubimaca. Valjda je pod uticajem najnovijeg svedočenja Mire Marković, rukovodstvo Kompanije „Novosti” pomislilo da je moja knjiga „Vučić i cenzura“ štivo o životinjama, pa su brzometno osmislili moj premeštaj u „Zov“. I to za novinara sa najnižim mogućim ličnim dohotkom. Većina sekretarica i pojedini kuriri u Kompaniji „Novosti” imaju veću platu od one koju su meni odredili.
Ali, to sve ne govori ništa o meni, već samo o njima. Koeficijent moje plate tačno u brojku pokazuje koeficijent inteligencije onih koji trenutno rukovode „Novostima”. Nažalost, otkriva i kakva je pamet onoga ko je postavio te ljude u „Novostima” i dozvolio im da u vreme proklamovane opšte štednje imaju uvredljivo visoke plate.
Eto, to je ono čega se ljudi otvoreno plaše, a ne smeju da izgovore. Da ne bi prošli kao Srđan Škoro. Zato stalno naglašavam – autocenzura koja postoji u ogromnim količinama i vidljiva je na svakom koraku posledica je cenzure. Posledica diktature je strah.
Nema diktature bez cenzure. Kontrola nad medijima i onim šta će se prezentovati javnosti ne može se uspostaviti bez ova dva važna segmenta. Kompletna kritička javnost je trenutno izmeštena na pojedine portale, blogove, Tviter, i postojanje te inače ograničene i izolovane internet slobode navodno je dokaz kako u Srbiji nema cenzure. Ali, ipak je ima i okreće se.
Šta je odbrana, kako možeš sve to da istrpiš, odakle ti snaga, pitaju me mnogi ovih dana. Odgovaram vrlo jednostavno: To što su o meni i mom radu rekle moje kolege Olja i Draža na promociji knjige „Vučić i cenzura“, to o onima koji trenutno rukovode „Novostima”, medijskom i političkom scenom Srbije, ne bi javno izgovorili ni njihovi ukućani, računajući i kućne ljubimce, ukoliko ih imaju!
Eto, to je moja snaga i sasvim dovoljna uteha za ono kroz šta prolazim, svestan da će sve proći i to brže nego što neki misle.
