Нису саслушали исповест Ћурувије

Славко Ћурувија је имао обичај да каже: „Ако држава реши да те убије, можеш да бежиш и на крај света, неће ти помоћи”. Ову реченицу изговорио је и свом пријатељу и сараднику, новинару Предрагу Пеци Поповићу. Испричао му је и много других детаља који су касније преточени у књигу „Последња исповест, Славко Ћурувија – Они не праштају”. На несрећу, Ћурувија није озбиљно схватио претње из мрака, нити упозорења која су допирала из врха тадашње власти. Остаје да се види да ли ће ови гласови послужити као трагови који могу да доведу до налогодаваца и непосредних починилаца бруталног убиства.

Одговори на многа питања налазе се у поменутој књизи новинара Предрага Поповића. Доста тога, међутим, још није стигло до јавности. Остало је снимљено на тракама које је Поповић умножио и склонио на сигурно место.

– Има ту још доста приче о Мирјани Марковић, па о бившем шефу српске тајне полиције Јовици Станишићу, онда о Ивану Стамболићу. Славко није желео да неке истине о њима, какве год да су, без накнадне провере и јавне полемике доспеју у јавност. Многи политичари из тадашњег врха власти, из СПС-а, СРС-а, СПО-а, контактирали су са њим и на неки начин амортизовали његове страхове. Говорили су му да јесте опасно, али да ће на време бити „обавештен”. Знао је да га прате, да су га означили као државног непријатеља број један – открива Предраг Поповић.

Занимљиво да инспектори МУП-а Србије од убиства, извршеног 11. априла 1999. године, до данас нису били заинтересовани да чују шта је Ћурувија говорио Поповићу непосредно пред смрт, у време док је био прислушкиван и праћен од Ресора државне безбедности. Питање је да ли је неко од њих прочитао књигу „Они не праштају” у којој, могуће је, постоје индиције који би могле бити од помоћи приликом расветљавања овог злочина.

– Одмах ми је било јасно колико је полицији важно да расветли убиство Славка Ћурувије – каже Предраг Поповић и додаје: – Занимљиво је и илустративно да траке са снимљеним материјалом ни у једном тренутку нису биле предмет интересовања полиције, што довољно говори о озбиљности истраге. И још нешто: био сам последњи из Славковог предузећа „ДТ прес” кога су позвали на информативни разговор, иако су знали да сам са Ћурувијом провео последња два месеца његовог живота. Њихово главно питање било је да им кажем ко је тај Ричард Мајлс, у то време отправник послова америчке амбасаде у Београду. Чудно!

Поповић је провео са Ћурувијом два последња месеца његовог живота. Резултат свакодневних сусрета у Славковом дому било је око 100 часова разговора снимљеног на касетама. Последњи пут видели су се 24. марта 1999. године, уочи напада НАТО-а на СРЈ. Ћурувија је убијен 11. априла, на православни Ускрс.

– Добро се сећам неких првих реакција на Славково убиство – прича Поповић. – Не могу, на пример, да заборавим коментар књижевника Милана Комненића, тада високог функционера СПО-а и члана Савезне владе, који је рекао да га, познајући Славка, „не би чудило да је то урадио неки љубоморни муж”! Или ону класичну удбашку ујдурму оличену у причама о томе како је Славко дужан стотине хиљада марака и како му повериоци прете да ће се са њим брутално обрачунати ако не врати паре. Били су то дани све чешћих и жешћих радикалских претњи уништењем и осветом, али су почела да стижу и упозорења људи из врха СПС-а и ЈУЛ-а.

Као један од главних инспиратора свих тих напада на Славка Ћурувију и његове листове помиње се Мирјана Марковић, супруга некадашњег српског и југословенског владара Слободана Милошевића. Истовремено, међутим, из неких кругова могу се чути приче како је Ћурувија био „добар” са Миром. Новинар Поповић се присећа шта је власник „Дневног телеграфа” говорио о „првој дами”:

– Миру Марковић никада није доживљавао као пријатељицу. Знао је да каже да она има политички и етички склоп који се битно разликује од његовог, али су ипак у извесном смислу били блиски. Био је потпуно свестан њеног значаја као политичара, идеолога, па и као председникове супруге и ценио је њену спремност да, без обзира на огромне разлике међу њима, ипак пристаје да одржавају контакт, да се виђају, причају, па и да га штити од својих кербера…

А ево како је Ћурувија описао свој последњи сусрет са Миром Марковић у октобру 1998. године, у време одлуке режима да забрани „Дневни телеграф” и све учесталијих претњи:

„Било ми је јасно да у мени види непријатеља који се коначно, након свих година познанства, показао онаквим какав заиста јесте. Вероватно јој је Служба државне безбедности доставила богате извештаје о томе шта сам приватно и јавно говорио последњих дана, а што њој није било драго да чује. Скочила је као опарена. ’Зар то да ми кажете ви који сте страни плаћеник. Ви сте издајник, Славко. Ваше газде су у иностранству, ви сте издајник…’”

Неколико месеци после овог сусрета Славко Ћурувија је ликвидиран на прагу свог стана у центру Београда. Више од пет година после смакнућа још се не зна ко је „изрекао пресуду”, а ко преузео улогу џелата.

Бар се званично још не зна.

Милан Јанковић