[box align=’box-center’ id=’9614′]
U ove četiri rečenice sažeta je poruka sa u četvrtak održanog, tradicionalnog okupljanja Tanjugovih veterana. Njih dvadesetak okupilo se u Novom Beogradu, u restoranu „Durmitor“, na 72. rođendan jedine naše novinske nacionalne agencije.
I, sve bi bilo kao i prethodnih godina, da bardovi jugoslovenskog i srpskog novinarstva na mesto susretanja i sećanja nisu stigli sa vešću da kuće u kojoj su, kada bi se sabrao čitav njihov radni staž, proveli preko pola milenijuma – više nema.
Ova potresna, za mnoge tragična činjenica u prvim minutima susreta tanjugovaca primljena je kao gubitak dragog bića.
– Možda će nekome prejako zazvučati moje reči, ali vest o prestanku života Tanjuga primila sam kao smrt drage osobe – kaže nam Ljupka Milanović, nekadašnji dugogodišnji urednik spoljnopolitičke redakcije i dopisnik iz Rima i Madrida.
– Tanjug je decenijama bio najrespektabilnija novinska agencija, ne samo u regionu, već u celom svetu.
Ljupka Milanović, potom, podseća na slavne dane i podvige redakcije ove nacionalne kuće.
– Prvi smo, na primer, izvestili o kulturnoj revoluciji u Kini. O letu čoveka na Mesec. O šahovskom susretu Spaski – Fišer, o završetku rata u Vijetnamu. Po informativnosti i brzini nosili smo se sa velikim svetskim agencijama. Osim toga, Tanjug je bio krov novinarima koji su se u zanatu izgradili do takvog nivoa da su kasnije osnovali svoje agencije, ne samo u Srbiji, već i u bivšim jugoslovenskim republikama. Te agencije žive, kao nacionalne informativne kuće u Hrvatskoj, u Sloveniji… i, tamo nikome ne pada na pamet da ih gasi.
Sećanje, gnev, tuga i poneka suza, bili su, kao nikad pre, neizbežni deo ovog susreta. Neko je, pre prvog gutljaja, malčice pića prosuo na pod. Kao običajni deo kakvog opela.
– Napisao sam, ne tako davno, tekst „Rekvijem ili opelo za Tanjug“ – govori Dušan Radovanović, svojevremeno vršilac dužnosti generalnog direktora Tanjuga, dopisnik iz Londona i Pariza.
– Slutio sam kraj. Ali, sad vam kažem: tračak nade ipak postoji. Verujem da svest i savest nisu svuda ugašeni. Neko mora da podigne luču i kaže: Ovo je katastrofalna greška. Država mora da ima nacionalnu novinsku agenciju, kako god se ona u budućnosti zvala.
Uprkos popodnevnoj gužvi u „Durmitoru“, reči tanjugovaca su odjekivale.
Može se reći – utišavali su žamor gostiju.
Bilo je čak i otvorene podrške i reči poštovanja za ove ljude od kojih su učile generacije i generacije novinara.
Za ljude iza kojih su ostale nebrojene stranice izveštaja koji nisu bili od koristi samo novinskim i televizijskim kućama, već i državi.
Govore: Davor Holjević, dugogodišnji dopisnik iz Londona i urednik u Tanjugu, Boško Kljurina, dopisnik iz Ženeve i skupštinski izveštač, Savo Bosanac, urednik u desku i dopisnik iz Moskve, Dušan Zupanc, nekadašnji direktor i dopisnik iz Vašingtona, Vojislav Lalić, dopisnik iz Stokholma i Ankare, Dušan Dražić, dopisnik Tanjuga iz Sofije i novinar „Borbe“. Predrag Tolpa „pokrivao“ je Peking i Bangkok. Vjekoslav Radović, dopisnik iz Vašingtona.
Govorili su i Života Ivanović, jedan od najboljih prevodilaca za nemački jezik i urednik, redaktor. Boško Čolak-Antić, jedan od najboljih simultanih prevodilaca, kakvog na ovim prostorima nije bilo, Zorica Marković, dugogodišnji urednik Tanjuga, Vesna Arsenić, komentator i jedan od najboljih poznavalaca domaće i svetske ekonomije, Dragovan Lazarević – Laza, urednik i redaktor, Mladen Arnautović, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik i dopisnik iz Havane. Među ovim bardovima bio je i Mirko Marinović, dve decenije velika podrška Tanjugu, kao savezni ministar informisanja…
– Ne, neće biti rastanka sa Tanjugom – kaže nam Boško Čolak-Antić.
– Ja u to neću i ne želim da verujem. Država mora da nađe način da sačuva Tanjug. A, kako? Kako god, ali mora da ga sačuva.
Zašto baš sada?
– Nije mi jasno zašto je baš sada palo na pamet nekome da u Tanjugu ugasi svetlo – pita se Dušan Dražić.
– Zašto baš sada da se zatvori informativni prostor Srbije, kada se bije odsudna bitka za Kosovo i Metohiju, za srpsku baštinu? Ako se neko lepo setio da JAT-u da ime „Er Srbija“, da ga sačuva, zašto se i Tanjug ne bi preimenovao u, na primer, „Pres Srbija“. Naravno, ne mora država da ga u potpunosti finansira. Ali, otvaraju se mnoge mogućnosti za razne projekte koji bi pomogli da Tanjug živi.
