ENTo da jedan list kritikuje dr Prpu zbog toga što je na izložbi fotografija koju je ona organizovala rat između Nato saveza i Srbije nazvan baš tako – dakle kao ‘rat’ – a ne, kako bi, pretpostavljam, novinar Internacionala želeo: ‘agresija’, ‘genocid’ ili šta već, nije me mnogo iznenadilo. Uostalom, kod nas je običaj da se stvari opisuju na pogrešan ili preteran način. Danas je verovatno već zaboravljeno da je tretman nad srpskom manjinom na Kosovu osamdesetih godina prošlog veka bio (netačno) opisivan kao ‘etničko ćišćenje’ (tada je ovaj termin prvo počeo da se masovno koristi, iako se obično misli da se to nije dogodilo sve do rata u Bosni, u vreme masovnih progona civilnog stanovništva ‘pogrešne’ nacionalnosti) pa čak i ‘genocid’ od istih onih koji su deceniju kasnije odbijali da vide etnička ćišćenja i ‘srednjovekovne’ opsade gradova po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu ili ‘lokalni genocid’ u Srebrenici koji su počinili pripadnici srpskog naroda. Takođe, i u drugim republikama bivše Jugoslavije uobičajeno je da se rat protiv ‘nas’ gotovo uvek vidi kao ‘agresija’, ‘etničko ćišćenje’ i/ili ‘genocid’ od strane ‘njih’, dok je rat protiv ‘njih’ gotovo po pravilu uvek ‘pravedan’, ‘odbramben’, ‘domovinski’, da ne kažem ‘narodnooslobodilački’. Drugi su činili ratne zločine, mi smo se samo branili.
Razlog što pišem ovaj tekst nije ni taj što se napad na dr Prpu dogodio u vreme kada se ponovo aktuelizuje još uvek nerazjašnjeno ubistvo Slavka Ćuruvije. Kao potpisnik jednog kolektivnog apela protiv teksta u Internacionalu koji su potpisali i drugi kolege istoričari već sam reagovao protiv ove navodne koincidencije.
Na tekst u Internacionalu reagujem pre svega zato što on odlično ilustruje način na koji se u Srbiji (ali i u drugim delovima bivše Jugoslavije i Istočne Evrope) razume uloga istoričara. Prema opšte-ustaljenom mišljenju, istoričari (ali i drugi naučni radnici) su pre svega ‘nacionalni advokati’, ‘graditelji’ i ‘obnovitelji’ nacije. U devetnaestom veku, kada se rađao nacionalizam kao ideologija, oni to zaista i jesu bili, i to ne samo na Balkanu, nego gotovo svuda u Evropi (iako je i tada bilo izuzetaka). Istorijska nauka je naravno u međuvremenu napredovala, ali istoriografija u mnogim slučajevima ostaje u službi ideologije (komunističke, nacionalističke ili obe istovremeno). Iako je poželjno da istoričar bude pripadnik većinskog naroda, još je važnije da se stavi u službu preovlađujuće ideologije. U pluralističkim društvima, kakva Srbija napokon jeste, ne postoji samo jedna ideologija, ali se bojim da veliki broj Srba ipak sledi jednu ideologiju koja se možda može nazvati ‘povratak u prošlost’ – pretkomunističku, pre-jugoslovensku prošlost. Pravi istoričari bi trebalo da se bore protiv ovakvog načina razmišljanja i da objašnjavaju da istoričari moraju biti iznad ideologija. Da li je ‘greh’ Branke Prpe u tome što je ona jedan od tih istoričara?
Branka Prpa je, s tim će se složiti svako objektivan, preporodila instituciju kojom rukovodi nekoliko poslednjih godina. Njena sposobnost da vrši direktorsku funkciju u Istorijskom arhivu grada Beograda trebalo bi da bude jedino merilo, a njena ‘nacionalnost’ morala bi biti posve irelevantna. Na britanskim univerzitetima, da dam primer koji mi je najbliži, posao se dobija na osnovu stručnosti, istraživačkog i nastavničkog potencijala koji kandidat pokazuje, bez obzira na njegovo/njeno ‘etničko’ poreklo. Recimo, sve do nedavno je na jednom od vodećih koledža Londonskog univerziteta punih dvadeset godina političke nauke predavao ugledni profesor koji je po nacionalnosti Irac, rođen u Republici Irskoj. Takođe je, kao ekspert za Severnu Irsku, učestvovao i u mirovnom procesu, kao savetnik britanske vlade, a da se pri tom niko nije obazirao na njegovu nacionalnost. Nadam se da mi čitaoci Danasa neće zameriti ako dam i jedan lični primer: za sve vreme studija u Londonu niko me nije tretirao (bar ne otvoreno) kao ‘Srbina’ nego pre svega kao ‘istoričara’; mogao sam uvek da kažem i napišem šta god sam hteo, sve dok sam za moje stavove imao naučne argumente. Kada sam dobijao poslove, najpre kao docent na određeno vreme na londonskom Birkbek koledžu, a onda i kao docent na neodređeno vreme na Notingemskom univerzitetu, dobijao sam prednost u odnosu na mnoge ‘autohtone’ konkurente jer nikome nije palo na pamet da kandidate za posao gleda kroz ‘nacionalne’ naočare. Beograd (i Srbija) bi se trebali ponositi činjenicom što je jedna rođena Splićanka došla da studira u tada glavni grad SFRJ i tu i ostala i izgradila uspešnu karijeru. Kao prestonica nekadašnje Jugoslavije, Beograd nije (bio) samo ‘srpski’, nego i ‘jugoslovenski’ grad. Još su pretkumanovski Beograd i Srbija privlačili hrvatske i slovenačke intelektualce. Posle teritorijalnih širenja nakon balkanskih ratova i u Jugoslaviji, te uprkos ‘etničkim’ ratovima iz prošle decenije, Srbija nije i ne može da bude nacionalno homogena. Ali upravo u tome i jeste njeno bogatstvo.
Dr Dejan Đokić
Autor je predavač na srpskim i hrvatskim studijama Univerziteta u Notingemu
