Danas ovaj statistički podatak izgleda mnogo sumornije jer je Regulatorno telo za elektronske medije odbilo da produži dozvolu onim televizijama i radio-stanicama koje nisu pronašle kupca.
Njih je 21 i trebalo je da budu privatizovane tako što bi radnici postali i vlasnici. Tako je predvideo mnogohvaljeni Zakon o javnom informisanju.
Međutim Agencija za privatizaciju je imala drugi plan. I za taj plan prva je saznala Radio-televizija Vranje.
Ova televizije, pošto se pomirila sa privatizacijom kao neizbežnim ishodom, uradila je sve kako bi sprečila scenario po kojem njen vlasnik postaje doskorašnji automehaničar ili proizvođač plastične ambalaže. Međutim, kao hladan tuš iz Agencije za privatizaciju stigla je odluka prema kojoj zaposleni mogu da postanu samo manjinski vlasnici RTV Vranje. Veći deo, 67 odsto akcija otišao je u Akcionarski fond. Tako je, kao u vicu, državna televizija i posle privatizacije ostala u vlasništvu države.
Tada su iz Ministarstva kulture i Ministarstva privrede tvrdili da je za sve kriva Agencija za privatizaciju jer je gledala u svoj, a ne u medijski zakon. Onda je agencija optužila ministarstva da nikada nisu jasno i glasno rekli: Agencijo, daj sve novinarima. Zatim su novinari RTV Vranje o tome obavestili beogradske kolege. Onda su kolege o tome pisale. I taman kad je 17. decembra Ministarstvo kulture saopštilo da agencija preda televiziju radnicima, REM je odlučio da im ne da dozvolu.
U REM-u kažu da tako mora biti i da će da promene odluku čim Agencija za privatizaciju odluči nešto drugo od onoga što sad tvrde. Za to vreme zaposleni u Vranju, Boru, Tutinu, Kovačici, Smederevu… strepe za svoja radna mesta. Sudbina najmanje 200 radnika u tim medijskim kućama prebacuje se iz ruke jednog u ruke drugog ministarstva. I iz ruku agencije u ruke REM-a.
Verovali ili ne, među ovim televizijama ima onih koje i dalje proizvode i emituju dečiji program. Ima i onih koje u prajm tajmu prikazuju Bi-Bi-Sijeve emisije. I za to iz svojih skromnih budžeta izdvajaju oko 3.000 evra mesečno.
Za to vreme većina nacionalnih komercijalnih televizija gledaocima servira rijaliti program. Njihove dozvole nisu sporne. Pa čak ni kada se od dečije televizije pretvore u emiter rijaliti blata.
