[box align=’box-left’ id=’10422′]
Ali, taj slučaj mnogo više je paradigma srpskog novinarstva – uplašenog i pokleklog pred političkom silom. Dobrovoljno kleklog da se pokloni novom vlasniku Srbije. Ako je to hteo da kaže, onda je Gašić rekao za nas bolnu istinu – novinarstvo je brzo i lako kleklo pred vlastodršcem. Gašić nam je samo pred lice stavio ogledalo da se pogledamo i priznamo istinu.
Ko nam je kriv što smo, svaku put kad u goste Javnom servisu stigne premijer, ćuteći prisustvovali ritualu dobrovoljnog klečanja domaćice-novinarke žrtvovane u ime servilnosti i udvorištva.
Ko nam je kriv što smo ćutali i nije nas bio stid kad je država po hitnom postupku morala da usvoji Zakon o oblačenju ne znajući kako da se odbrani pred najezdom polugolih novinarki koje su u Parlamentu bestidno jurile sponzore.
Je li interes lagodnog života vlasnika medija i novopečenih novinara nadjačao i pobedio interes profesije, zanata?
Izgleda da jeste. Nije u pitanju samo materijalna udobnost i moralno posrnuće.
Ljudi se plaše za egzistenciju. Poznato mi je to osećanje. Moje i imena desetina mojih kolega iz Borbe čitana su ’92. i ’93. godine u udarnom dnevniku TV Beograd kao neprijatelja države.
I kad je tadašnji vlastodržac upao u Borbu i oteo je, ponudio nam je da radimo po njegovim pravilima, kao Politika, Novosti, Ekspres politika, RTS… Od nas 100 – njegovu ponudu prihvatilo je 5-6 kolega, a mi smo otišli na ulicu, u neizvesnost, besparicu i nesigurnu egzistenciju. Nismo hteli da klečimo, iako su svi oko nas brzo klekli.
To nije bila hrabrost.
Bilo nas je malo ali branili smo pravo na profesiju-zanat i pravo novine da bude platforma za javni dijalog o važnim društvenim pitanjima.
Vlastodržac nas nije uplašio. Stid je bio jači od straha. Stid s kojim nismo mogli da živimo – da klečimo pred vlastodršcem.
Možda nas je i sad malo, i koliko god da nas je – ne smemo da se stidimo.
Ponižavanje novinara već sam gledao i preživeo.
Zato ne mogu da ćutim.
