Када је својевремено један шведски лист објавио слику мртвог човека кога је убио власник куће у коју је проваљивао, тамошњи Савет новинара такав потез оценио је као професионалну грешку. Редакцији је замерено да није водила рачуна о болу породице убијеног. Супротан стандардима новинарства оквалификован је и текст другог шведског листа, у коме су о употреби контрацепције говориле девојке старе 17 година. Истина је да су добровољно пристале да се њихова имена у тексту објаве али Савет био је мишљења да таква врста публицитета можда не смета одраслима али да младе треба више заштитити.
Огрешења о новинарске стандарде и кодексе дешавају се и код других па и код нас али различито се решавају. По домаћем рецепту решења су по правилу тужбе за клевету или увреду или се као– у случајевима таблоида, све се заврши уз мало буке и слегањем прашине. У развијеном свету случајеви огрешења о стандарде санкционишу се тзв. медијском саморегулацијом. Посебна, од власти независна тела која уживају углед новинара, власника медија и јавности надзиру да ли се и како поштују новинарски кодекси. Одлуке савета за штампу или медијског савета ( како се ова тела најчешће зову) јавно се објављују па је и гласило „ кривац” обавезан да је пренесе у свом листу или програму. Та у основи морална осуда одражава и на поверење публике и углед прозваног. Само најдрастичнији случајеви стижу на суд док се велики број повреда кодекса заврши саморегулацијом.
Углед стицан годинама
Предстојеће доношење јединственог кодекса који припремају два српска новинарска удружења намеће и питање како обезбедити да се утврђена правила поштују а не угрози слобода изражавања. О истој теми разговарало се и на недавној трибини где је представљена студији о очувању слободе изражавања путем медијске саморегулације а коју су сачиниле организација „ Article 19” и Међународна федерација новинара. Шведски модел истакнут је као један од најуспешнијих али саморегулација тамо има и дугу традицију. Савет новинара основан је још 1916. године као врста суда части а поводом притужби грађана. Од краја шездесетих постоји и омбудсман за медије коме годишње стигне између 350 до 400 представки најчешће због угрожавања приватности. Оне најозбиљније притужбе– око трећине прослеђују се Савету. Показало се да се 10 до 15 одсто притужби заврши критиком медија.
Углед Савета и омбудсмана стицан је годинама а резултат је и непристрасности. Један шведски недељник својевремено објавио је слику бескућника у подземној железници описавши га као просјака и алкохоличара а при том није тражио његов пристанак за објављивање. Када се се невољник обратио омбудсману, у тој служби закључено је да новине немају легитимно право да објављују такве прилоге– чак и да су подаци тачни, а показало се да нису. Други недељник стигао је под удар Савета јер је објавио фотомонтажу, тако што је аутентични лик шведске принцезе накалемио на тело манекенке у купаћем костиму. Иако је лист назначио да је реч о монтажи, многи читаоци стекли су утисак да је реч о оригиналном снимку. Савет је „ пресудио” да таква фотографија нема везе са улогом принцезе у јавном животу и да ни једна млада жена не би требало да трпи овакав вид експлоатације. Овакви ставови уједно су објашњење зашто у шведским медијима нема сензационализма каквим рецимо један број домаћих таблоида храни своју публику.
Етичност на силу не успеваСем развијених земаља које саморегулацијом коригују медијску сцену, у поменутој студији анализирано је као се у том послу сналазе Албанија, Бугарска, Босна, Румунија, Словенија. Показало се да универзалног модела нема као и да у земљама транцизије приметна „ правна празнина” у новинарској етици
У Албанији етички кодекс постоји готово деценију али нема регулаторног тела које би надзирало како се спроводи и чије би налазе уважавали и новинари, уредници, власници медија. Босна и Херцеговина једина је у региону декриминализовала клевету, пет година има Закон о слободном приступу информацијама и у погледу правних решења– сматра се водећом у Југоисточној Европи. У готово идиличној слици није све ружичасто. Аутори студије приметили су да новинари немају сигурне уговоре и јаке синидикате и да су увучени у медијске ратове које воде власници медија. Омбудсман за медије лане је запазио да последњих година политичари мање туже новинаре за клевету, али се повећао број таквих тужби између самих новинара. Одлуке Савета новинара (представници струке и јавности) чији је главни посао да поступа по жалбама грађана, многи уредници и власници медија игноришу. У потрази за одговором зашто медији нису прихватили саморегулацију, анкетирани новинари и уредници објашњавају да је тај вид медијске самоконтроле заправо неметнут споља, од стране међународне заједнице па се кодекс и савет не доживљавају као нешто што им припада.
Лане усвојен етички кодекс бугарских медија потписале су асоцијације емитера, унија новинара, коалиција НВО, унија издавача тачније сви релевантни за његово поштовање. Ову упадљиву вера у саморегулацију истраживачи тумаче као резултат више од 15 година покушаја, неспоразума, грешака и трагања за адекватним решењима. Ипак у тој земљи као и у Румунији, процеси саморегулације тек су у зачетку. У Словенији етички кодекс су прихватили новинари али уредници и власници медија нису формално обавезни да га се придржавају. Етички савет одлучује о жалбама поводом повреда кодекса а решење о одговорности новинара, објављује се на интернет страници Савета. Прозвана медијска кућа нема обавезу да те одлуке објављује па већина новинара сматра да кодекс суштински није заживео не само што га власници игноришу већ и што јавност мало зна како да путем саморегулације заштити своја права.
Марија Петрић
