По џепу клеветника

Кривични законик који ступа на снагу од нове године предвиђа и нове казне за клевету и увреду. За вербалне „ране” убудуће не прети затвор, али ће новчане казне зависити од дубине џепа клеветника. Сем у фиксном, казна за клевету и увреду може се изрећи и у такозваним дневним износима.

За најблаже дело против части и угледа – увреду прописана је казна од 40.000 до 200.000 динара или од 20 до 100 дневних износа. За клевету која је довела до тешких последица по оштећеног прописана је казна од 120 до 360 дневних износа или новчана казна од 500.000 до милион динара. Законодавац је назначио да се висина једног дневног износа новчане казне „утврђује тако што се разлика између прихода и нужних расхода учиниоца кривичног дела у протеклој календарској години подели бројем дана у години”. Другим речима, дневни износ се одређује на основу доказа о имовном стању, обавеза издржавања и сличних података. Од кажњавања нико није изузет, али конкретан износ зависи и од платежних могућности кривца.


Како измерити приходе и расходе?


Ова формула подразумева да банке, финансијске установе, државни органи и правна лица на захтев суду доставе тражене податке и при томe не могу да се правдају чувањем пословне или неке сличне тајне. Пошто је реч о новинама, питање је како ће судови поступати и да ли су у том смислу добили упутство да се пракса не би разликовала од суда до суда.

– Неко посебно упутство нисмо добили. Јасно је нама да ће се казне одмеравати у дневним износима како би се боље прилагодиле имовној моћи појединца. То решење одлично функционише у неким западноевропским системима, одакле је и преузето, јер тамо можете од пореске управе да добијете врло прецизан податак и о приходима и о расходима. Ми, међутим, имамо практичне дилеме – наводи Ана Милошевић, судија кривичног одељења и портпарол Првог суда у Београду.

– Вероватно би и од наше пореске управе релативно брзо добили такве податке, али је проблем ко колико прихода пријављује, јер званична примања су једно, а друго је колико ко зарађује од неких нерегистрованих делатности, повремених послова. То не можемо да проверимо. Још већи проблем су расходи. Чак и кад добијемо податке о приходима од предузећа у коме је неко лице запослено, тешко је утврдити колики су чији„ нужни расходи”, јер зависе и од породичних прилика, навика. Да би утврдио тај дневни износ суд мора да има несумњив доказ и о нужним расходима.

Сам окривљени може да наведе и да су му расходи већи од прихода.

Уколико би утврђивање тог дневног износа довело до одуговлачења или неких несразмерних трошкова поступка, законодавац је оставио и могућност да се суд определи за класичну новчану казну, у тачно одређеном износу, подсећа портпарол Првог суда.

Примена тек предстоји и саговорница каже да ће судије покушати да испоштују модел дневних износа, а уколико се појаве потешкоће, казне ће се изрицати у одређеном износу.

Судству се стално пребацује спорост, а нове рачунице би могле утицати на продужење поступака и могућности да дела клевете и увреде застаре.


Затвор (ни)је искључен?


У новом КЗ нигде не пише да „корисници” тешких речи због таквих склоности могу допасти затвора, али ако се новчани износи не подмире – ни то није искључено.

– То јесте проблем. Према Кривичном законику, ако се новчана казна не плати претвара се у казну затвора и то без принудне наплате. Дакле, ако се не плати добровољно, замењује се казном затвора. Али истовремено кад и КЗ, донет је и нови Закон о извршењу кривичних санкција. Тај други закон је предвидео за извршење новчаних казни најпре добровољно плаћање, ако то изостане следи принудно извршење по одредбама које важе за извршни грађански поступак тако што се окривљеном новац принудно скида са рачуна или се продаје имовина. Тек ако се казна не може принудно наплатити, рецимо зато што неко нема имовину или окривљеног није могуће пронаћи, новчана казна замењује се казном затвора. Проблем је што су у питању два закона истог ранга, донета истог дана, са две различите одредбе о извршењу новчане казне. Моје мишљење је да се у таквим случајевима примени Закон о извршењу кривичних санкција, јер је то lex specialis у односу на КЗ који посебно регулише извршење кривичних санкција. Сем тога и блажи је за окривљеног – каже Милошевић.

Није то једина дилема. Строжим казнама, у овом случају новчаним, законодавац, по правилу, настоји да делује превентивно, односно одврати могуће починиоце, питање је да ли ће високи износи за увреде и клевете смањити код нас овај вид комуникације.

Ма колико био кажњен кривац, оклеветаном је највећа сатисфакција кад добије спор на суду, а новац од казни ионако иде у буџет а не у џеп оштећеног. Наравно, за оне који хоће душевне боли због повређене части и угледа да наплате од окривљеног, таква могућност постоји кроз други, парнични поступак.

Марија Петрић