[box align=’box-left’ id=’11141′]
Tako sada i Evropska unija, želeći da zadrži izbeglice na turskom tlu, popušta pred Erdoganovim finansijskim i ostalim iznudama, žmuri na njegov autokratizam i jedino se još nekako suzdržava da ne počne da ga slika u najlepšim bojama.
Mada, već je i zaustavljala tekstove da ne „odu u štampu” kako ne bi naljutila Erdogana: objavljivanje izveštaja Evropske komisije o Turskoj odloženo je dok nisu prošli izbori u toj zemlji, za kojima i ne bi bilo potrebe da režim nije nameravao da po svaku cenu, uključujući i otvaranje rata protiv etničke manjine, ponovo osvoji apsolutnu vlast.
I kada je obelodanjen, u izveštaju su birani laskaviji uglovi za portret Erdogana. Kršenja ljudskih prava u Turskoj samo su spomenuta, suštinski zabašurena, dok je vlast pohvaljena za ekonomske reforme.
U tome je i jedna od bezbrojnih začkoljica oko novog aranžmana Brisela i Ankare za zaustavljanje izbeglica. Turska privreda je zapravo godinama u padu, dobrim delom zbog političke nestabilnosti koju izaziva Erdogan. Stoga nije mnogo verovatno da će tu biti radnih mesta za sirijske izbeglice, čak i kada najzad dobiju dozvolu da se za njih prijavljuju.
Nemačka, koja ima približno isti broj stanovnika, nije sigurna kako će hraniti, školovati, zaposliti i integrisati milion izbeglica. Turskoj, politički i ekonomski izrovašenoj, u ratu sa svojim Kurdima, u jednom trenutku spremnoj i da provocira sukob s Rusijom, veruju da će zbrinuti tri miliona izbeglica.
Nemogućnost izbeglica u Turskoj da dođu do posla i upišu decu u školu, između ostalog, zabrinjava međunarodne institucije i organizacije koje se bave ljudskim pravima, te su nacrt dogovora Brisela i Ankare nazvale spornim.
Ali, evropski lideri misle samo o tome kako da se „odbrane” od izbeglica.
Pri tome previđaju da migranti nisu odmah krenuli na ovaj kontinent. Godinama su se zbirali po Turskoj i još nekoliko bliskoistočnih zemalja sve dok tamo uslovi nisu postali nepodnošljivi.
A jedina ideja EU jeste da što je moguće više ljudi vrati u te uslove i da nastavi da novopristiglim izbeglicama zatrpava već prepunjenu Tursku.
U zamenu za to, Erdogan traži da se njegovoj zemlji ubrzaju evrointegracije.
Svojevremeno se u EU ispod glasa govorilo da joj se Turska ne može pridružiti jer ne mogu zamisliti uniju kako izbija na granicu bliskoistočnih autokratija. Na njih Turska danas liči više nego onda. Politika čvrste ruke, apsurdno, pomaže joj da se iz večite tampon-zone prekvalifikuje u potencijalnog kandidata za EU.
