ENNo, svejedno, šta je to sada učinio Velja od Čačka? Kada ga je novinar pozvao da prokomentariše tvrdnju kako se ogrešio o „sukob interesa“, jer je na račun „Hemofarma“ putovao na košarkašku utakmicu u Grčku (koju smo, jasno, katastrofalno izgubili), kapitalni ministar je nesrećniku skresao sve po spisku, što oralno, što analno. Kada se malo primirio, ali i dalje uz obilnu pomoć „skotoloških termina“, rekao je kako nikakvog „sukoba interesa“ nije moglo biti jer je bio počasni gost „Hemofarma“ kao predsednik košarkaškog kluba „Čačak“ (ili „Borac“, nije ni važno). Naravno da ostaje enigmatično šta jedan ministar, i to još kapitalni, traži na čelu provincijskog košarkaškog kluba. Nije valjda da mu je to intimno-simbolična veza sa B. Karićem, koji je takođe na čelu jednog nižerazrednog košarkaškog kluba, čijim igračima ne isplaćuje pronadležnosti. Teška su vremena, nema se. A Bog je prvo sebi bradu stvorio. Bez veze sa osnovnom temom, a u svetlu činjenice da smo onu utakmicu katastrofalno izgubili, i da je Ilić bio nečiji gost na Olimpijadi, kada smo takođe prošli k’o bosi po trnju, valja izbegavati da se on ubuduće vodi u Grčku.
Oni koji su već prokomentarisali ovaj skandal, rekli su, između ostalog, i to da je ponašanje Velje Ilića još jedan dokaz o tiraniji ruralne Srbije nad građanskom Srbijom. To je, nezavisno od njegovog ponašanja, uvreda na račun gospodina Ilića jer se on smatra dobrim „srpskim domaćinom“. Još je više uvreda domaćinskoj Srbiji, koja baš ne umire od želje da njene vrednosti zastupa i promoviše baš Velja od Čačka, vitez sa planine Jelice.
Uzgred budi rečeno, pod „dobrim domaćinom“ u našem „političkom diskursu“ podrazumeva se obično dobrostojeći seljak. To je pohvalna definicija. Što nedavno reče etnolog Antonić, svuda u svetu prava gospoda žive na selu, pa je tako valjda i u Srbiji. Valja slediti primer srpskog sela. Tamošnje zdrave vrednosti života su svakako za ugled. No, osim vrednosti, koje proizilaze iz predanog rada, iz posvećenosti porodici, selo gaji i etno običaje, koji su sastavni deo tamošnjeg načina života. Opanci šiljkani, čakšire od grubog sukna, šajkače, meka rakija, često i psovka, sve tako to. Ne znači da, usvajajući nepobitne vrednosti seoskog načina života, moramo da usvojimo i njegove običaje. Tako da seljak koji gradom šeta u šubari na plus 30 samo umišlja da tako promoviše tradicionalne vrednosti, dok, u stvari, demonstrira samo sopstvenu neprilagođenost gradsko-civilizacijskim običajima, te time poništava i ono dobro što nam iskustvo seoskog života poručuje. Niko neće poverovati liku statiste iz Bulajićevih filmova.
Prosto: seoske vrednosti se najbolje promovišu građanskim odelom. Ako vam ovo nije dovoljno jasno, obrazložiću šire svoj stav: seljak, domaćin koji bi da preobrazi Srbiju, mora na Ibarskoj magistrali, dok putuje iz zavičaja u „veliki svet“, da promeni svoju etno-garderobu i da se, za duga puta, vežba u pristojnom ophođenju. Psovanje tuđe majke, sestre ili žene, kojima će dati da mu „popuše“ jer ga mrzi da se zapira, treba da ostavi na kućnom pragu ili na pragu štale, već kako mu je volja. Inače će u gradu ispasti smešan. Niko ga neće shvatiti ozbiljno. A to je šteta za Srbiju. Ako to važi za svakog „dobrog domaćina“, tim pre mora važiti za onoga koji je, ničim izazvan, postao kapitalni ministar. Inače – piši propalo. Ilić je zbilja baštinik loše seoske kulture. Onaj koga je zaostala strana sela definitivno iskvarila. I upropastila. Biće velika nevolja ako Srbija sledi njegov primer, pa se na oživljavanje privrede i ekonomije baci što oralno, što analno. Ali, neću da vas lažem, to mi je poslednja briga, u smislu devete rupe na svirali. Nisam ja srpski premijer. Ja živim u Evropi. Volim švajcarske čokolade i francuske sireve. Jer su sa sela.
Bogdan Tirnanić
