[box align=’box-center’ id=’12590′]
Ovo bi moglo da bude pitanje za neki kviz: „Šta mislite, ali onako baš iskreno, da li je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo?“
Prošla je dvadeset jedna godina, a mi i dalje ne znamo šta se zbilo pre nego što je žena, koja je ozbiljno tresla kavez vojske, policije, sudstva, korupcije, Arkana, Radovana Karadžića i svega što joj se učinilo sumnjivim, pronađena mrtva pored fotelje, sa lovačkom puškom ispod leve noge, u svom stanu na Novom Beogradu. Tog 9. aprila 1994. godine u vestima TV Politika odjeknula je vest: „Novinarka Duge Dada Vujasinović izvršila je samoubistvo!“
Mislim da sam tog trenutka postao novinar.
Bauljao sam po Novom Beogradu tražeći sagovornike, njenog bivšeg dečka Budžija, najbolju drugaricu, komšije, poznanike, sve kolege, našao sam i njenog tadašnjeg partnera Bratislava Grubačića i, na kraju, roditelje Nevenku i Radislava Vujasinovića. Bilo je to vreme kada je bila restrikcija struje. A i života.
U redakciju Duge stigao je telegram: „U novinarstvu retki postaju legende za života. STOP. Možda jedan u hiljadu. STOP. Vi ste imali Dadu. STOP.“
FORENZIKA ZABORAVA
Njeni roditelji žive u Berlinu. Kad su saznali da im je ćerka mrtva, dojurili su i odmah doveli u pitanje zvaničnu verziju događaja. Ta sumnja traje do današnjeg dana. I trajaće. I ovog aprila su došli da održe pomen. Tuga i uspomene su iste. I neki osećaj nepravde, koji ih s razlogom proganja.
Sedimo pored krvave fotelje, na kojoj su pronađeni tragovi dve krvne grupe. Oni i dalje pokušavaju da saznaju šta se desilo. Kažu da za njih nema nikakvih reči utehe, ali ni enigme. Gospođa Vujasinović iznosi kolače sa višnjama, gledam u slike iznad fotelje, koje su napukle te večeri, kada je Dada vodila svoju poslednju borbu.
„Dosta smo izgubili zdravlja, ali smo srećni što smo za razumne ljude doterali stvar do kraja“, kaže Dadina mama.
„A sad, ko je ubica?“, pita se otac. „Zašto smo tako uporni?! Naše poimanje življenja je da nijedno, bilo čije ubistvo, ne sme ostati nekažnjeno. Reporteri bez granica su prošle godine Dadino ubistvo svrstali među 10 profila ubijenih svetskih novinara. Za ovu 21 godinu ništa se nije promenilo. Poslednji put sam je video novembra 1993. godine. Tada sam joj rekao: „Dado, dovoljno si pisala, nemoj više da se baviš time. Istina nikome nije potrebna.“ A ona je vikala: „Mamicu im njihovu, mamicu im njihovu.“ Stalno je to ponavljala. Otpratila me je do Slavije. Tad avioni nisu leteli, pa sam išao na autobus za Sofiju. Mahala mi je i mahala. I tad smo se rastali“, seća se Dadin otac i otkriva:
„Dvadeset godina su krili dokaze i sad su valjda pod nečijim pritiskom to izneli. Ključni dokaz su dva fircana čepa koja su izvađena iz tela prilikom obdukcije. To stoji u obdukcionom zapisniku od 25. maja 1994. godine. Ona nije mogla da puca dva puta. Dokaz su ta dva čepa, a sad traže superveštačenje, a to je samo kupovanje vremena. Sve su opet vratili na početnu tačku. To je bilo izgubljeno, sklonjeno. U izveštaju policije sa uviđaja, neposredno posle ubistva, stoji da se upucala jednom patronom. Ako svaka patrona ima po jedan fircani čep, a izvađena su dva fircana čepa, znači da je ubijena sa dve patrone. Sad je to obelodanjeno, ta dva fircana čepa, koja su izvađena iz tela. Za ovu 21 godinu promenilo se osam zamenika javnih tužilaca s kojima sam komunicirao. Neki su hteli da razgovaraju, neki nisu imali vremena. Posle medicinskog izveštaja iz Novog Sada, kada je utvrđeno da su na fotelji pronađene dve krvne grupe, taj tužilac nije imao vremena da me primi. Samo sam hteo da ga pitam: ‘A što konačno ne završite slučaj? I kažete: ‘To je to.’ Kažite: ‘Samoubistvo! I doviđenja.’“
Prisećaju se života sa Dadom i posle Dade. Njena mama kaže da se i dalje svakog dana budi sa ćerkom, otac odmahuje rukom. „Jeste li umorni od traganja za istinom? Što vam je to zaista važno kad nje već nema?“, pitam ga.
„Dade nema i meni više ništa nije važno, ali valjda je važno Srbiji. Stvari nisu dorečene do kraja“, kaže Dadin otac.
Neposredno posle Dadine smrti izdali su knjigu „Svedočenja iz obeščašćene zemlje“, zbirku intimnih pisama i njenih tekstova koje, ispostavilo se, nije bilo moguće preživeti. Nije im bilo lako da nađu ni izdavača, a ni nekog ko bi napisao predgovor. Posle Tirketovog teksta o „poslednjoj zvezdi srpskog novinarstva“ pomislili su da bi to mogao biti on, ali Bogdan Tirnanić nije bio raspoložen. Potom su zvali uvaženog književnog kritičara Petra Džadžića, ali s druge strano se čulo: „Tamo se pominje Arkan, ja ne bih.“
I onda sam napisao prvi predgovor za neku knjigu.
„Kao svedok umiranja jedne ‘obeščašćene zemlje’, Dada Vujasinović je ratnim reportažama ponudila priloge za neku buduću istoriju. Slikajući naličja ratnika i utrobe razorenih gradova, a pritom izbegavajući crnobelu tehniku, ona uspeva da razgraniči patnje onih koji nemaju rezervnu domovinu od istupa onih koji su rat doživeli kao estradnu pozornicu. Kroz sve te sudbine, pre svega, provejava kritički stav prema trkačima ka istorijskim čitankama.
Rečenicama opasanim ironijom ona nagriza i kida ratna platna loših naivaca. U trenutku nas nasmeje, da bi nam odmah opalila balkansku šamarčinu, glasno izgovorivši ono što smo šaputali ili pred čime bismo zatvarali oči. Ova knjiga se može doživeti kao terapija, kao otrežnjenje i spoznaja da i ćutanjem učestvujemo. Onima koji su se čudili koliki čovek može da bude ljudožder, ovaj rat se osmehnuo u brk, a Dada je umela svaku crtu tog osmeha da prikaže u svoj njegovoj tragičnosti. Mnogi su ostali željni njenog oštrog pera. Neki su i odahnuli.“
VAŠE PRAVO DA (NE) VERUJETE
Uz sećanje na Dadu stalno provejava ta dilema da li se ubila sama ili „uz malu pomoć prijatelja“. Poslednja, zvanična verzija, a bilo ih je nekoliko različitih, glasi: „Samoubistvo!“ Nemušta i površna policijska istraga dala je za pravo svima da veruju u ono što im najviše odgovara. Samo mesto dešavanja bilo je loše obezbeđeno. Dada je te večeri pila sa prijateljem koji joj je doneo benzin u kanti i on je poslednji koji ju je video, dva sata pred smrt. Otisci sa te flaše nikada nisu uzeti. Na mesto događaja stigle su dve policijske ekipe. Jedna po pozivu za ubistvo, druga za samoubistvo.
I kad je bila ranjiva, isticala je da ima posao koji voli. Kad su počeli rat i raspad Jugoslavije, odmah se spakovala u svoja kola i zapalila na front. Bila je najčitaniji ratni reporter. Mesecima je posmatrala slavonsko ratište, prisustvovala mučnim ubeđivanjima komesara rata i čestitih seljaka, opisivala neveštu predvojničku obuku ratara i domaćina, a iz Vukovara je pobegla plačući, helikopterom u kom su bili teški ranjenici, znajući da o gradu grobnici neće „umeti“ ništa da napiše. Tada se zaklela da u helikopter više neće ući. Ali ušla je, nekoliko meseci kasnije, bežeći iz Splita preko Visa. Na sopstvenom primeru se uverila kako izgleda kada ti zavičaj postane inostranstvo, ispipavala je utrobe razorenih gradova i gajila je iluzije. Napisala je: „Treća je godina rata. U ratnoj areni sve je manje boraca, a sve više ratobornih navijača u publici. Biće to, za one koji imaju jake stomake, zanimljivo štivo. Mene, hvala bogu, neće moći da lažu. Ma kako to bila jadna uteha.“
Svojoj sestri Sandri u novembru 1993, nekoliko meseci pred smrt, piše: „Zvali su me da govorim na Radio Beogradu na temu kako to da znam više od policije. Stvar je vrlo prosta. Treba samo pažljivo čitati novinsku dokumentaciju i logično povezivati stvari. By the way, upozorena sam da mi prisluškuju telefon da bi saznali od koga dobijam informacije. Jedina istina je ovo što sam ti napisala, a ljudi to neće da shvate, pa prave tabu-teme.“
Stizala su joj preteća pisma zbog pisanja o vojsci. Jednom je bila i privedena na batajnički aerodrom, drugi put je na svojim kolima zatekla mrtvu ptičicu, a ubrzo posle toga i glas na telefonskoj sekretarici: „Ako tako nastaviš, završićeš kao ptičica!“ U to vreme je jednu novinarku koja se usudila da raskrinka generala Nikolu Ljubičića sačekala poruka: „Dado Vujasinović!“
Dobila je i nagradu „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije, ali istovremeno i tužbu SPS, koji je to obznanio gde drugo nego u Dnevniku 2 RTS-a. To ju je dosta uznemirilo, o čemu piše sestri: „Od kada su u Dnevniku pročitali poternicu za mnom, nemam mira… Ne znam hoće li na moje ruke ovi koji me tuže staviti zlatne lisice ili će se opredeliti za obične. Moram da ti priznam da nisam nimalo srećna zbog tužbe jer ne spadam u ljude kojima prijaju skandali takve vrste… Najviše bih volela kada bi me svi ostavili da u miru radim jer mi se ne dopada da me ljudi pamte po tome što me je tužio Glavni odbor SPS-a, a ne po onom što sam napisala.“
Smrt na asfaltu bila je njena tema. Istraživala je šta se desilo sa Kneletom, Džordžom Stankovićem, Radojicom Nikčevićem… Misterija je privlačila, a donekle i Arkan. Jedina je objavila priču o njegovoj mladosti, koju su mnogi, pa i on sam, želeli da gurnu pod tepih. Onda se Olja Bećković u tada postojećem „Utisku nedelje“ drznula da pita da li se plaši Arkana.
„Ne! Zaista ga se ne plašim, niti se plašim bilo koga jer me štite moji tekstovi. Samim tim što sam to objavila, ukoliko mi kada izađem iz studija padne saksija na glavu, znaće se da to nije slučajno.“
Pisala je o onome o čemu je „pametno“ ćutati. Sestri je poverila u intimnim pismima kako od Arkana dobija poruke da će je progutati mrak. I progutao ju je. O tome je ostavila belešku na stranicama Duge.
Dragana Udovičić, Soba Dade VujasinovićFoto: Dragana Udovičić, Soba Dade Vujasinović
„Ljubazno sam ga zamolila da prokomentariše talas nasilja koji pogađa dobrostojeće građane. Nažalost, inače lepo vaspitani i predusretljivi narodni poslanik Ražnatović odbrusio je: ‘Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao.’“
Skoro da je tako i bilo. Dada se na kraju tog teksta „Preživeli će biti nevini“ malo i podsmehnula: „Ne znam šta ga je toliko iznerviralo. Nisam pitala za kriminalce, nego za biznismene.“
Izbegavala je da govori o pretnjama. Kada se to dešavalo, a bilo je dosta često, prepričavala je tonom devojke koju to ne sprečava da radi svoj posao. Bilo je raznih verzija njenog kraja. Jedne godine je na naslovnoj strani Politike pisalo da ju je ubio Goran Vuković Majmun.
<!—->
