ENProšle nedelje na simoboličnoj ceremnoiji oznaen je kraj jedne
ere, kada je i poslednji medijski gigant – agencija Rojters,
preseljena iz prostorija u Flit stritu.
„Flit strit, kao kuća u kojoj je bilo smešteno novinarstvo, sada je
napušteno selo, u kojem po svuda leže uspomene“, izjavio je
sveštenik Dejvid Meara tokom sluzbe u prepunoj crkvi Sent Brajds,
koja je poznata i kao „novinarska crkva“.
Taj događaj predstavlja vrhunac preobražaja koji je doživala
celokupna medijska industrija, premeštanje iz poslovnog centra grada,
nadomak čuvenih pabova, katedrala i drugih spomenika, do novih,
udaljenih zgrada, izgrađenih po meri tako da mogu da prime velike
štampraske mašine i veći broj zaposlenih. Novim zgradama, po
rečima mnogih, nedostaje „duh i karakter“.
„Ono što je Flit strit posedovao jeste izvesni glamur filmova crnog
talasa (film noar)“, kaže glavni urednik medijske grupe „Telegraf“
Kim Flečer. „Taj kvalitet, biti poput filmova noar, jeste pomalo
otrcan, ali je svakako uzbudljiv“, dodaje on.
Novine poput „Dejli telegrafa“ i „Dejli mirora“, bile su poređane
jedne do drugih u masivnim zgradama. Noću bi kombi vozila zakrčila
ulicu kako bi preuzela dnevna izdanja i započela distribuciju. „Tada
ste bili potpuno intimno vezni za ono što radite. Zgrada bi počela
da se trese kada se štamparske prese pokrenu“, kaže Flečer.
Mnogi novinarski velikani su u Flit stritu izucili zanat, među njima i
osnivač i urednik lista „Independent“, Andreas Vitam-Smit.
„Za novinarstvo je to bilo odlično, jer je vladalo veliko
drugarstvo. Pabovi su odigrali veoma važnu ulogu. Njih su posećivali
kako novinari tako i advokati iz obližnjeg suda. Mnogo toga ste mogli
tamo da naučite, jer ste uz piće mogli da čujete vrlo ozbiljne
razgovore ljudi koji su se specijalizovali za razne oblasti“,
priseća se Vitam-Smit.
Danas je taj kraj pravno i bankarsko središte, a u nekadašnjim
prostorijama „Telegrafa“ sada se nalazi međunarodna finansijska
kompanija Goldmana Saksa.
Tehnoloski napredak smanjio je troškove izdavanja novina i omogućio
da proizvodnja u vlastitim štamparijama bude prebačena na regionalne
štamparske centre.
Sredinom osamdesetih godina pojavio se čovek koji se usudio da
pomisli na selidbu iz Flit strita. Bio je to Rupert Merdok, sada
milijarder i vlasnik medijskog carstva „Njuz internešenal“. Mardok je
1986. godine preselio tabloide „San“ i „Njuz of d vorld“ u Voping, u
istočnom Londonu.
Uticajni štamparski sindikati odgovorili su štrajkom, ali je Mardok
na kraju ipak pobedio. Ostali listovi su, jedan po jedan, sledili
njegov primer i odselili su se, neki u modernu poslovnu zgradu Kaneri
Vorf a ostali u druge delove Londona.
Bilo je pomalo ironično da se upravo Rupert Merdok oprosti od Flit
strita na memorijalnoj službi kojoj je prošle srede prisustvovalo
oko 250 urednika, izdavača i novinara mnogih britanskih listova. Za
mnoge prisutne ova simbolična memorijalna služba bila je ujedno i
zakasnela sahrana jedne čuvene novinarske zajednice.
Flit strit, koju su ponekad nazivali i „ulica mastila“ i „ulica
srama“, bila je idealno stecište za novinare koji su iz nje mogli
peške da odlaze do kancelarija uticajnih finansijera, političara u
Vestminster palati i do gradskih sudnica.
Novinari su provodili dane u pabovima poređanim niz ulicu, pri čemu
je svaki list imao svoje omiljeno mesto okupljanja u izmaglicama
duvanskog dima i alkohola – za zaposlene u „Telegrafu“ bio je to „King
end kejs“, dok su oni iz „Njuz ov d vorld“ gulili laktove na šanku
„Tipererija“.
Agencija Rojters doselila se u Flit strit nedugo posle izbijanja
Drugog svetskog rata i tu bila skoro pola veka. U toj zgradi sada je
smeštena uprava agencije, dok je redakcija vesti počela da se seli
još 1994. godine.
Flit strit nisu, međutim, napustili svi novinari. U toj ulici još su
prostorije agencije Frans pres i škotske medijske grupe Di-Si Tomson.
