Прљаво извештавање

Питер Брок је, боравећи на свим странама током ратова у бившим југословенским република, и трагајући и упоређујући чланке и ТВ прилоге објављене у медијима широм света, у својој прошлог месеца објављеној књизи „Медијско чишћење: прљаво извештавање”, о новинарству и трагедији у Југославији, склопио слику о томе како су новинари производњом вести, кориштењем гласина и изјава сумњивих сведока „из друге руке” од Срба направили „етничке чистаче”, масовне убице, силоватеље и ратне злочинце који су починили геноцид. После бројних чланака и књиге „Хушкачко новинарство”, објављене 1993. године, у којима је упозоравао на медијске манипулације жртвама и бројевима, Брок је на себе навукао бес новинара, али појединих влада који су мање истраживали а више користили сервиране приче. Тако је постао „пријатељ Срба”.

У књизи издатој у Лос Анђелесу, која се за сада може наручити једино преко Интернет адресе www.mediacleansing.com, Брок је тридесетогодишњим искуством истраживачког новинара разоткрио многе до сада „неспорне” извештаје, „чињенице”, бројке и догађаје који се нису доводили у питање.

У намери да упореди однос према седмој сили у бившим југословенским републикама, Брок у интервјуу за „Политику” објашњава да се тзв., интерактивни „однос” мора посматрати са два аспекта: једно су званичне структуре, а друго је – јавно мњење.

– На почетку, Словенци су применили не баш суптилне методе застрашивања које су укључивале сцене о којима је тако стручно извештавала Силвија Пођоли (Национални радио) на брифинзима током тог десетодневног рата. Присуство наоружаних војника на конференцијама за медије учинило је много да одврати Американце и друге репортере од истраживања изван зидова прес-центра и хотела како би утврдили реална збивања у том конфликту.

Па како су изгледали извештаји из Словеније?

– О томе је изештавано извршним уредницима у европским „контролним” бироима и у Америци, који су минимизовали прилоге у америчким новинама на пуко извештавање о „чињеницама” којима су их снабдевали званични словеначки новинари. И наравно, однос ЈНА према медијима био је фатално непостојећи.

Дакле, вести и чланци су настајали на вештачки начин?

– Тада, на самом почетку, непознавање историје, културе и језика, поготово код америчких новинара, било је флагрантно, а искључиво коришћење „стрингера” (са отвореним или скривеним везама са државном штампом) на почетку је допринело неуспеху. Америчко особље за односе са јавношћу такође је било умешано у прављење медијских стратегија. Овде првенствено мислим на Филис Камински, коју је сам Давид Фин из Рудер и Фина идентификовао као тадашњег „старијег међународног саветника” словеначке владе.

А како вам је изгледало извештавање из Хрватске, Босне и са Косова и Метохије?

– Словеначка медијска „доктрина” одредила је поставке „новинарства наклоности” или „новинарског лобирања” које је преовладавало током ратова који су уследили један за другим у Хрватској, Босни и на Косову. Страна штампа је требало да буде контролисана кроз „дојаве”, лажне информације, конструисане догађаје (укључујући злогласна гранатирања пијаца у Сарајеву) и званично братимљење током те деценије, чак све до данас, нпр. Хаг, Сребреница, „независност” Косова, итд.

Западна/америчка, медијска „експлоатација” и застрашивање рутински су се обављали током рата у Хрватској, када је дезоријентација већине дописника постала свакодневност. А неколико дана после „почетка” босанског рата, „укопани” медији у Сарајеву су показали да је ствар готова. До времена када је НАТО рат на Косову букнуо, амерички читаоци и гледаоци, укључујући Конгрес и оперативце у иностраној политици, били су темељито инструирани да су „добри момци” са белим капама – сви осим Срба.

А српски медијски одговор?

– Свакоме ко је провео неко време у региону било је очигледно да је одговор српских медија био катастрофалан. Лично сам имао користи од компетентног „извештавања” Танјуга – чак иако је оно званично било лоше коришћено у домаћој српској штампи. И био сам изненађен да је само неколицина западних/америчких новинара користила извештаје те организације. Такође су рутински игнорисане српске невладине организације, као и веродостојни ауторитети, као што су Војин Дабић, др Љубица Тохољ и други.

Прес-центри су неминовно постали „новинарско позориште” са репортерима као глумцима.

Да ли су Срби могли другачије медијски да одиграју своју улогу?

– Наравно, „могло је бити” нешто… било шта „боље”. Међутим, нисам сигуран шта би то могло бити, будући да су српски медији еволуирали у „нови журнализам”.

Разумљиво, ограничена акција одузимања акредитација и виза од стране председника Ћосића, а касније босанских Срба, била је одговарајућа. Привукла је пажњу америчких уредника у „Вашингтон посту” и Си-Ен-Ену, на пример, и обезбедила нешто времена на екрану за председника Караџића.

Како су постали неприкосновени „лоши момци”?

– Што се тиче Срба као „лоших момака” – српске званичне структуре нису ништа урадиле да помогну да се промени тај имиџ, а новинари коју су стизали на терен већ су имали у глави представу – да су Срби зликовци.

Опозициона штампа учинила је мало да српска прича стигне до „спољног света”.

Које су наше особине и погрешни потези допринели да нас прегази медијски рат?

– „Медијски рат”, као и стварни конфликт, није био антисептична појава. Рат и ратно извештавање се не догађају у вакууму. Било је, као што сам рекао раније, језичког, историјског и културног непознавања од стране западних/америчких репортера – и, што је још важније, њихових уредника код куће.

Карактерне особине су увек провокативна тема када се умешаш у сукобљене културне особености. То је осетљива тема коју већина западних/америчких новинара не може да артикулише и увек се на њу гледало као на племенске чарке.

Ваша књига је својеврсна оптужница за медије који су прљаво извештавали. Који бисте новински чланак или ТВ извештај означили као преломни у опредељивању западног јавног мњења?

– Специјална ТВ емисија Питера Џенингса на Еј-Би-Сију „Земља демона” очигледно је најнеподношљивија. Извештај Џона Барнса из „Њујорк тајмса”, за који је добио Пулицерову награду, о Борису Хераку, једнако је неприхватљива и неразјашњена.

Лажно извештавање о „концентрационом логору” у Трнопољу и режирана фотографија Фикрета Алића неспорно је утицала на западно јавно мњење.

Извештавање Роја Гатмана у априлу 1994. о „десетинама хиљада” ратних злочинаца на слободи у бившој Југославији, подразумевало је постојање барем 20.000 таквих, што је било смешно и апсурдно. Његови уредници је због тога требало да буду отпуштени.

У јануару 1993. године појавила се прича о 60.000 силованих муслиманских жена, израчунали сте да је то 220 дневно. Кога сматрате најодговорнијим за лансирање те приче?

– Амерички уредници су најодговорнији у овом случају, као и стотине других зато што нису тражили доказе.

Рој Гатман и Џон Барнс, добитници Пулицерове награде за новинарство у 1993, медијски се провлаче кроз готово све догађаје у ратовима у бившим југословенским републикама. У књизи сте анализирали слабе тачке њихових извештај. Наведите нам укратко неке од њих.

– Хронологија и једног и другог случаја боље се разуме у мојој књизи. Један од најзлогласнијих трендова видљив у писању ова два репортера јесте њихово занемаривање извештавања о Србима „очишћеним” из Хрватске, Босне и са Косова. Овај огроман јаз у извештавању о рату у Југославији је заштитни знак пропалог западног/америчког новинарства, а Барнс и Гатман сигурно нису били сами у томе.

Кога сте још од новинарских имена ухватили у „прљавим извештајима”?

– Вероватно је најозлоглашенији пример био „интервју” који су урадили Пени Маршал из Ај-Ти-Ена, Ед Вулијами из „Гардијана” и Ијан Вилијамс из британског Канала 4, са монтираним снимљеним материјалом камермана Ај-Ти-Ена Џеремија Ирвина у Трнопољу. Крајње неопростиво.

Што се тиче других, само проверите имена на рецепцији хотела „Холидеј Ин” у Сарајеву, и ако почнете са А пронаћи ћете „њено височанство” Кристијан Аманпур. Списак се, наравно, наставља.

Најсрамотнија улога у целој медијској катастрофи у југословенским ратовима вероватно припада неком о коме мало ко нешто зна. Бил Ахерн, бивши главни уредник Асошијетед преса, важи за главног медијског полицајца, највећег светског монополисту новинског извештавања.

Које је за Вас било најупечатљивије „кување бројки” у новинарским извештајима?

– У ТВ интервјуу у јануару 1994, Барнс је тврдио не трепнувши оком да је 300.000 босанских муслимана убијено, да их је можда 900.000 рањено и да „стотине дневно умиру”! Мора да су чак и шефови пропаганде у кабинету председника Изетбеговића били изненађени.

Шта сматрате најгором новинарском намештаљком у балканским ратовима?

– Тешко је одабрати само један догађај. Али морам да издвојим непознатог пропагандисту у штабу генерала Веслија Кларка за изванредну превару коју су сковали како би „оправдали” НАТО бомбардовање Београда, Новог Сада и других градова.

На основу Вашег вишедеценијског истраживања, шта сте закључили у које случајеве су прсте умешале агенције за маркетинг?

– Постоје многе добре студије о овом феномену. Једна од најбољих која ми пада на памет је дело Џона Макартура „Непоуздани извори”.

„Нови” амерички журнализам заиста јесте ПР, односно – однос са јавношћу.

Биљана Мартиновић

Tagovi

Povezani tekstovi