Ipak, nedostaju mu neki najtraženiji podaci, a oni koji su objavljeni se, po svoj prilici zbog različite dinamike njihovog pristizanja, kako se čini u svemu ne poklapaju, što bi moglo da stvori utisak privida transparentnosti, u kome izgled zamagljuje suštinu.
Konkretno, u Informatoru nema traženih informacija: o troškovima putovanja poslanika pojedinačno, o broju onih koji koriste naknadu za smeštaj, o tome koliko su dana proveli na godišnjem odmoru, a koliko na bolovanju, koliki su troškovi jednog dana zasedanja Skupštine i njenih odbora, a koliki kada ne zaseda, na koliko zakona Ustavni sud traži mišljenje Skupštine, koliko tajnih prolaza postoji u zgradi parlamenta i koja je njihova namena, kao ni podatka o tome koliko je bilo prigovora na povrede Poslovnika.
Utisak je da se računice razlikuju od jednog do drugog tabelarnog prikaza utrošenih sredstava, posebno na putovanja. Po jednom je za putovanja potrošeno 198,963 miliona dinara, odnosno 88,06 odsto od odobrenih 225,946 miliona po rebalansu budžeta. Po drugom je samo od januara do septembra 2005, na putovanja u zemlji „za održavanje sednica i realizaciju posebnih projekata“, Skupština potrošila oko 136,801miliona dinara, a na putovanja u inostranstvu – 1,119 miliona. Po trećem, troškovi „službenih putovanja poslanika u zemlji“ iznose 138,306 miliona, a u inostranstvo 1,447, dok su po četvrtom putovanja po unutrašnjosti olakšala budžet za 136,335, a po inostranstvu – 1,126 miliona. Moguće je da veće sume označavaju ono što je poslanicima dozvoljeno, a manje – ono što su potrošili.
Podaci o javnim nabavkama, koji su danas posebno cenjeni jer otkrivaju da li je bilo korupcije, uglavnom su uopšteni. Iz njih se ne vidi, na primer, koje su to velike javne nabavke čija je ugovorena vrednost u prošloj godini bila 12 miliona dinara, a koje su male nabavke koje su koštale, zajedno sa uslugama i radovima, 42,310 dinara.
Za razliku od skupštinskog, Informator Generalnog sekretarijata predsednika Republike ne nudi ni toliko. Iz njega se, uprkos bogate aktivnost šefa države i njegovog okruženja, ne vidi koliko je ko i našta potrošio za proteklih godinu dana, niti koliko su koštale javne nabavke. Ako ih je, uopšte, bilo. Na tri mesta se čak navode različiti podaci o broju zaposlenih, tako da je teško utvrditi koji su oni pravi.
M. Torov