Zamislimo situaciju iz 2030. godine, u kojoj jedna radoznala tinejdžerka na tada popularni internet pretraživač ukucava imena raznorazne rodbine i tako saznaje da je njen ujak silovao njenu majku, koja je potom rodila – nju.
Ili situaciju iz nešto kasnijeg perioda, u kojoj dvadesetogodišnjak istražuje problem porodičnog nasilja i nailazi na priču koja je davne 2016. privukla veliku pažnju – a u kojoj je njegovu majku njen prvi muž prebio, žigosao i terao je da jede izmet. Čak i da ne veruje, tu su slike na kojima prepoznaje svoju mamu, samo premlaćenu, otečenu, u modricama.
Ne moramo čak ići ni toliko daleko: već za desetak godina, jednoj mladoj Vranjanki moglo bi se desiti da je prijatelji, poslodavci ili potencijalni partneri u najmanju ruku „čudno gledaju“ jer je kao devojčica bila u vezi s muškarcem koji je po godinama mogao da joj bude skoro deda.
Sve ove i mnoge druge slične situacije sasvim su moguće i realne iz jednostavnog razloga: zato što novinari koji su se bavili porodičnim nasiljem, seksualnim zlostavljanjem i ostalim temama iz sektora „crne hronike“ nisu stavili prst na čelo i zapitali se kakve su zapravo posledice onoga što rade i da li njihovo izveštavanje može uništiti život ljudi o kojima pišu. Ili zbog toga što su – a to je mnogo gora opcija – vrlo dobro znali šta rade, ali ih nije bilo briga.
Dugoročno efikasan užas
Pre nekoliko dana, dnevni list Blic objavio je jezivu priču o 14-godišnjoj devojčici koja je navodno zatrudnela nakon što ju je seksualno zlostavljao rođeni ujak.
Iako je priča sama po sebi dovoljno ilustrativna i sigurno privlači pažnju, ona je bila bogato garnirana: osim punog imena i prezimena ujaka (što je kršenje njegovog prava na pretpostavku nevinosti), bili su tu i fotografija njegove supruge, fotografija devojčicine majke i niz informacija koje upućuju na identitet žrtve.
U neposrednom, pa i nešto širem okruženju ove porodice, svi će nepogrešivo prepoznati o kome je reč. S druge strane, zahvaljujući internetu, za sva će vremena ostati zabeleženo mnogo toga što bi nesrećnom detetu moglo da uruši prijateljske, ljubavne i sve druge veze.
Zahvaljujući svemu tome, eventualni javni interes u vezi s ovim prilogom pada u drugi plan, a čitava stvar gubi i ono malo informativne funkcije koju je imala i postaje sredstvo za prikupljanje čitalaca, klikova ili „ekskluzive“.
Ljudski život i ljudska sudbina tu, kako se pokazuje, uopšte i nisu bili važni.
I nije to, naravno, prvi put. Ni Blicu, ni ostalim tabloidnim i manje tabloidnim medijima. Pravo na dostojanstvo žrtve, pravo na privatnost, obaveza prikrivanja identiteta maloletne osobe – stavke su Kodeksa novinara Srbije koje se redovno krše – uglavnom bez ikakvog obzira.
Najgore u tom smislu prolaze žene žrtve nasilja koje se nemilice ispituju, čije se ispovesti detaljno prenose i čije su modrice i rane obično prikazane na fotografijama na tri stupca. Samo dan pre teksta o zlostavljanom detetu i njenom ujaku, Blic je objavio više nego uznemirujuću fotografiju tela premlaćene žene, ali i njenu zamućenu fotografiju i niz detalja koji zapravo otkrivaju njen identitet.
Nesvesna da je u pitanju grub atak na njenu privatnost i dostojanstvo, žena je čak i razgovarala s novinarima (i to izgleda ne samo s novinarima Blica, pošto su tog dana sličnu priču preneli i drugi tabloidi), detaljno opisujući svoje muke i zebnje.
Nadasve humani i empatični
Tu dolazimo i do još jedne etičke začkoljice: čak i ako sagovornik/ca pristane na razgovor s novinarima, oni su ti koji moraju da imaju u vidu interes osobe s kojom razgovaraju. Kodeks, ali i zdrav razum i osnovno kućno vaspitanje (ako se o tome samo malo razmisli) nalažu novinaru da ne zloupotrebi neznanje ili emotivni status svojih izvora. Jer, ti izvori u najvećem broju slučajeva ne mogu ni da naslute koliki je domet medija, ko će sve pročitati to što oni izgovore i videti ono što oni dozvole da se vidi.
Kada je u pitanju porodično nasilje, novinari bi pre svega trebalo da vode računa o bezbednosti žrtava: jer, jednog dana, kada nasilnik odsluži najčešće simboličnu zatvorsku kaznu, ko će zaštititi premlaćenu, osakaćenu i poniženu ženu? Ko će njemu objasniti da ona „nije mislila ništa loše“ kada je detaljno opisivala čemu ju je sve podvrgao?
Primer žene koju je partner žigosao i podvrgao do sada nezabeleženom kućnom teroru, tu je posebno ilustrativan. Medijima u tom slučaju nije bilo dovoljno što su ženu fotografisali nebrojeno puta i u svim mogućim pozama, što su prikazali svaki minut njenih dvodnevnih patnji. Ne. Pod maskom navodne humanosti, pomogli su joj da organizuje dečji rođendan, pa i tu priliku iskoristili da malo obogate priču.
Večno na braniku profesionalnih standarda, Kurir se ni tu nije zaustavio. Pratili su je u bolnicu gde je operisana, a odatle ju je izveo glavni i odgovorni urednik lično. Posle izlaska, snimali su je s decom u naručju i sa zavojima preko lica, uz još jednu prepričanu epizodu užasa. I da se razumemo, svaka čast Kuriru što je sirotoj ženi pomogao, ali tu svoju humanost nije morao da oglašava na sva zvona, a još manje da je zloupotrebi kako bi došao do dodatne „ekskluzive“.
Konačno, kada je 22. marta nasilnik osuđen na tri godine robije, Kurir i svi ostali koji su žrtvu razvlačili po duplericama, silno su se začudili i još silnije uplašili šta će se dogoditi kada se robija završi.
