Dok se pod nejasnim okolnostima ogromni novci raznih državnih institucija slivaju na račun Tanjug, o čemu su mediji izveštavali, jedan novinar i fotograf sa zaposleni na RTV-u, nastavljajući da rade za agenciju. Da li je ovo “sistemsko” rešenje za održivost Tanjuga, da njegove zaposlene plaćaju javni servisi novcem građana?
Tanjug je sigurno najeklatantniji primer ugrožavanja vladavine zakona u Srbiji, pošto je pre bezmalo dve godine nestao bilo kakav pravni osnov za postojanje ove agencije. Ona međutim danas radi punom parom, u službi Vučićevog režima, i krši sva profesionalna i etička pravila, bivajući propagandno glasilo.
Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, agencija je, u sklopu odlučno najavljenog “izlaska države iz medijske sfere”, trebalo da bude prodata najkasnije do 31. oktobra 2015. godine, što se nije desilo jer je menadžment ove kuće pošto-poto želeo da ostane na državnim jaslama. Zakon je u prelaznim odredbama naveo da propis kojim je uređeno postojanje agencije prestaje da važi najkasnije do tog datuma, a da će pravne posledice gašenja ove medijske kuće urediti Vlada Srbije svojim aktom.
Akt je i usvojen 3. novembra 2015. i ime mu glasi Odluka o pravnim posledicama prestanka rada javnog preduzeća Tanjug. Najavljeno je potom da će 5. novembra biti emitovana i poslednja Tanjugova vest. Ali, kako rekosmo, ova državna agencija i dan-danas emituje vesti, a u diplomatskim krugovima se šale nazivajući je “Undead”.
Tanjug na tržištu – zvuči duhovito
Novi državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Nino Brajović, dok je bio generalni sekretar Udruženja novinara Srbije, zalagao se za izlazak države iz vlasništva u medijima. Danas mu je perspektiva drugačija i tvrdi da je Tanjug “fenomen ove privatizacije” i da je “opstao uprkos svemu”, odnosno da ga ne treba gasiti. I pritom se ne obazire na nepostajanje pravnog osnova za njegov rad, iako se i Evropska komisija u svom Izveštaju o napretku Srbije za 2016. godinu osvrće na ovaj fenomen, doduše diplomatski ali i vrlo jasno, ističući da bi trebalo “razjasniti pravnu poziciju” ove novinske agencije i načine njenog finansiranja, kao i “dovesti ih u sklad sa postojećim propisima”. Prevedeno na svakodnevni jezik, to znači da ova novinska agencija radi bez ikakvog zakonskog osnova i da se finansira na misteriozan način.
Nino Brajović međutim smatra da Tanjug treba da opstane u državnom ili kombinovanom javno-privatnom vlasništu i najavljuje donošenje novog zakona o ovoj agenciji, i to bez konsultacija sa stručnom javnošću, sprovodeći očigledno prethodno donetu političku odluku. Po njemu, Tanjug treba da bude na tržištu, da nastavi da posluje po održivom konceptu, odnosno da ne sme da dobija subvencije od države za plate zaposlenih, kao što je to dobijao ranije. Pritom se naravno ne osvrće na činjenicu da se prema Tanjugu vrše mnogobrojne transakcije sa raznih državnih adresa, pod nerazjašnjenim okolnostima.
No, da li država već zapravo sprovodi svoj plan za “održivost” Tanjuga, koji očigledno nije zasnovan na tržišnim osnovama, ne čekajući donošenje zakona? Da li je ono što se dešava na Radio-televiziji Vojvodine zapravo “dugoročno državno rešenje za Tanjug”, odnosno da li država planira da novinare i fotografe Tanjuga zaposli na javnim medijskim servisima, gde će dobijati plate, a oni će i dalje nastaviti da rade za ovu novinsku agenciju, vršeći propagandu za vlast?
Zaposleni na RTV-u – rade za Tanjug
Novinar Tanjuga Nenad Ćaćić 12. aprila zaposlio se na Radio-televiziji Vojvodine kao pomoćnik urednika u Informativnom programu Prvog programa televizije, ali prelazak na pokrajinski javni servis za njega nije značio i prestanak rada u agenciji. Samo nedelju dana kasnije, generalni direktor RTV-a Miodrag Koprivica dozvolio mu je da nastavi da radi za agenciju Tanjug, izdajući mu Rešenje o davanju saglasnosti za rad kod drugog poslodavca, to jest omogućio mu je da „i dalje izveštava sa događaja iz Novog Sada i Vojvodine za agenciju Tanjug“. Kako se navodi u dokumentu, Ćaćićev rad u agenciji Tanjug „ne može da se poklapa ili preklapa sa radnim vremenom u RTV-u“.
<!—->Ćaćić je molbu podneo samo dve nedelje nakon što se zaposlio u RTV-u, a pozvao se na član 161 Zakona o radu i član 54 Kolektivnog ugovora, koji dozvoljava zaposlenom rad i kod drugog poslodavca, ali uz dozvolu poslodavca kod kojeg je u radnom odnosu.
Nakon prethodne procene neposrednog rukovodioca (urednice Informativnog programa Snežane Pijetlović), generalni direktor RTV-a Miodrag Koprivica je u rešenju naveo da Ćaćićevo dalje angažovanje u Tanjugu „neće imati negativne posledice u programskom, poslovnom i organizacionom smislu“, pa je s tim u vezi ocenio da „ne postoje pravne smetnje da mu se molba odobri“.
<!—->
Ćaćićev slučaj primer je politike dvostrukih aršina, jer je RTV 1. aprila prekinuo dalju saradnju sa novinarkom Omladinskog „O radija“ Majom Leđenac, pored ostalog i zbog toga što je honorarno radila za agenciju Beta (RTV je pre toga prestao i da kupuje Betin dnevni servis vesti).
Kako VOICE saznaje, na RTV-u je zaposlen i jedan fotograf, koji je takođe nastavio da radi za Tanjug, pa se očigledno može govoriti o “planu rešavanja” problema održivosti Tanjuga, odnosno u ovom slučaju njegovog dopsiništva u Novom Sadu, a ne slučajnosti.
Arbitrarna odluka direktora
Prema oceni stručnjaka za medijsko pravo Veljka Milića, Kolektivni ugovor na RTV-u generalnom direktoru ostavlja mogućnost da samostalno arbitrira ko može, a ko ne može da radi i za drugog poslodavca.
„U slučaju Nenada Ćaćića obrazloženja praktično i nema jer se samo navode odredbe Zakona o radu i Kolektivnog ugovora i paušalno se navodi da ne postoje pravne smetnje da mu se molba odobri. Mađutim, pošto se udovoljava njegovom zahtevu, onda je moguće da obrazloženje bude šturo“, smatra Milić.
Ukoliko bi u budućnosti generalni direktor odbio nekog drugog zaposlenog sa sličnim zahtevom, prema Milićevoj oceni taj bi mogao da pokrene postupak pred sudom i da se pozove na ovu odluku. „Tada bi RTV pred sudom morao da objasni zašto Ćaćić može da radi, a drugi ne može“, smatra ovaj advokat.
