[box align=’box-left’ id=’13957′]
Petar JEREMIĆ, predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS), naglašava da bi morao da vidi ugovore i račune, pa da onda kaže nešto određenije. On navodi dva osnovna načina finansiranja medija.
„Uopšteno, ono što je regularan način finansiranja, od 2016. godine, je projektno sufinansiranje medijskog sadržaja od javnog interesa. Druga varijanta su javne nabavke za medijske usluge, odnosno praćenje, recimo, organa javne vlasti ili prenosa skupština i slično. O ugovorima koje ste spomenuli ne mogu da vam pričam napamet, dok to ne pogledaju i naši advokati. Od 2016. godine jedina dva ispravna načina bi bila projektno sufinansiranje ili javne nabavke. I, naravno, na tržištu, marketing“, rekao je Jeremić.
KREMENjAK: Treba videti šta je predmet ugovora JP i Vranjske plus
[box align=’box-left’ id=’13958′]
Slobodan Kremenjak, advokat, ekspert za medijsko pravo, izjavio je da bi javna preduzeća mogla potpuno legitimno, po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, transferisati sredstva medijima, kao što je to bilo u slučaju TV „Vranjska plus“ u Vranju, ali je napomenuo da je „vrlo teško komentarisati tako nešto bez uvida u sam ugovor“.
„Očigledno je da se ne radi o projektnom sufinansiranju, ovde je po sredi nešto sasvim drugo, ako su u pitanju javna preduzeća.
Suština cele priče bi trebalo da bude šta je predmet jednog takvog ugovora, jer vi možete da ga nazovete Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, ali time zapravo ništa niste rekli.
Mediji se bave različitim stvarima, između ostalog i oglašavanjem.
Mi ne znamo o čemu se u tom ugovoru radi i da li je to nekakav legitiman posao ili ne“, izjavio je Kremenjak za štampano izdanje Vranjskih od četvrtka.
On je dodao da je „pitanje koliko je sve u tom odnosu transparentno”?
„I koliko se ta priča sa ugovorima o poslovno-tehničkoj saradnji koristi da se zaključi nekakav ugovor koji može biti sumnjiv, a da se ništa ne kaže o njegovoj sadržini.
Kad god se javnim sredstvima raspolaže na takav način, treba otvoriti četvore oči i videti o čemu se zapravo radi.
Imamo situaciju da se ugovor, koji mora da ima svoju temu i predmet, karakteriše kao ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i pružanju medijskih usluga, što može da bude svašta i ne mora da bude ništa“, zaključuje Kremenjak.
