„Nemoj o tome, zvaće nas“

Kao novinar agencije Beta tog dana dobio sam zadatak da odem na konferenciju za novinare Nebojše Čovića, tada potpredsednika srpske vlade. A konferencija, sve samo ne uobičajena. Čović, između ostalog, reče: „Neki koji su se kupali u bazenu u Šilerovoj, pili viski sa pripadnicima Zemunskog klana…“ Novinari zagledaju jedni ka drugima, a svi znamo na koga misli – na politički moćnog, možda i najmoćnijeg čoveka tada. I odmah novinari telefone u ruke (tad još nije bilo smartfona) i brzo diktiramo kraće agencijske verzije vesti.

Zovem prvog kolegu koji se javi na fiksni telefon u desku Bete. Zovem i ne razmišljam: „Hm, da li ipak to proveriti sa glavnim urednikom…“. Takvo je vreme bilo, ili novinarski mozak nije bio baždaren na današnji kod: „Vidi, nemoj o tome. Moćan je taj.“ Ali, vremena su se menjala. Prošla kohabitacija, prošlo vreme kada je teže bilo političkom vrhu da okrene telefon i nešto traži. Barem zbog toga što su postojala dva vrha.

Došlo novo vreme – „Evropska unija nema alternativu“. Došlo vreme jednog kabineta. Kraj aprila, opet taj april, ali ovog puta proleće 2012. godine. Izbori na pragu. I izađe vest da Amerika i dalje traži Miladina Kovačevića. Onog što je obogaljio jednog mlađeg državljanina SAD, pobegao u Srbiju, a mi platili 900.000 dolara da se to reši. Kad ne lezi vraže, reče sledeće advokat Borović: „Ništa mi nismo rešili, za Ameriku taj slučaj nije gotov.“ Poče onda i politika da se meša, tako je to u finišu kampanje. Oglasi se SNS ponovivši stav advokata Borovića. Vlasti tadašnje, ministarka pravde Snežana Malović i njen zamenik Homen, to su oštro demantovali.

A ja, kao tadašnji dopisnik Tanjuga iz Vašingtona, rešio da vidim šta je tačno. Nađem adresu Tužilaštva okruga Brum u državi Njujork, pošaljem mejl i sledećeg dana stigne odgovor tužioca Džeralda Molena: „Američko tužilaštvo će sprovesti postupak ekstradicije ili hapšenja ako Kovačević ikada bude dostupan.“ Znači, ipak ga traže! Brzo šaljem vest sa oznakom ekskluzivno za Tanjug i to dežurnom uredniku, koji je ranom zorom pusti. I pogreši, očigledno. Ne prođe ni par dana, prvi dani maja, a stiže izveštaj Kolegijuma nacionalne nam agencije: „Dopisnik iz Vašingtona u aprilu nije ispunio standarde agencije.“ Kratko i jasno.

Godine prošle, oprobao se i na televiziji B92, a „novi standardi“ koji su počeli 2008. godine neumorno se usavršavali. Od 2012. sve što uradi vlast najbolje je. Medijski. U novijoj istoriji. Pitam: „Je l’ može televizijski prilog o obećanju od pre dve godine da će se stanovi prodavati za 380 evra po kvadratu.“ Odgovor je: „Ne.“ Dajem novi predlog: „A, na primer, evo ga izveštaj o medijskim slobodama, ne hvale nas, je l’ da zovem stručnjake da vidim šta kazu u vezi sa tim.“ – „Nemoj.“ „A protest protiv diktature, sinoć je bilo nekoliko hiljada ljudi, hoću to da pratim…“ Munjeviti odgovor glasi: „Zauzete su kamere.“

Došao je i maj 2017. godine i telefonski poziv. „Vidi, Uroše, stigla je odluka da više nisi potreban B92.“ – Ko je to odlučio? – „Paa, odlučeno je.“ Oni koji odlučuju, oni koji kažu zauzete su kamere, oni koji okreću glavu od svega što se dešava u ovoj zemlji, danas zauzimaju čelna mesta srpskih medijskih kuća. Zauzimali su i juče. A veruju da će zauzimati i sutra. I, isto tako bi poslušnički služili i svakoj sledećoj vlasti, sa istim žarom, kao danas naprednjačkoj. A te iste naprednjake koji su sada u vrhu, kada jednom opet budu opozicija, današnji gloduri ne bi puštali ni u pola novinskog stupca ili trideset sekundi televizijskog priloga.

Polušapat koji odzvanja redakcijama, bes i gorčina novinara koji su primorani da pognu glave ili to čine zarad sitnih beneficija vlastodržaca – to je svakodnevica ovdašnjih medijskih kuća. Sloboda medija je prigušena zbog sve izraženijeg udaljavanja od onih standarda s početka teksta, kada naši novinarski mozgovi nisu bili primorani na autocenzuru.

Sada uglavnom ne odlučuje naš zdrav razum, već ide urednička ocena: „Nećemo raditi taj prilog, ZVALI SU nas.“

Autor je saradnik CIRSD-a, a nekadašnji novinar Bete, Tanjuga i TV B92