ENOptuženi Milošević kontrolisao je medije i imao je lojalne novinare kao što su, između ostalih, bili Milorad Komrakov i Spomenka Jović“. Citiranje tih imena zacelo nije bilo slučajno, bio je to jasan znak svetske javnosti sudovima Srbije da se pozabave slučajem tog glavnog ratnog propagandiste; dovoljno je setiti se njegovog izveštavanja iz Vukovara 1991, gde apokaliptičkim glasom javlja „da je pobijeno četrdesetoro srpske dece, od čijih su iskopanih očiju ustaše napravile ogrlice“.
Nakon takve reporterske karijere, Komrakov juna 1996. postaje predsednik Udruženja novinara Srbije, a istog meseca sledeće godine imenovan je i za glavnog urednika Informativnog programa RTS-a. Posledice tog njegovog dvostrukog angažmana ubrzo će postati svima vidljive: u maju 1999. godine Evropska unija objavljuje spisak nepoželjnih lica iz Srbije kojima je od tog dana uskraćena viza za ulazak na njenu teritoriju, a na tom spisku su, od nama zanimljivih imena, Aleksandar Vučić, srpski ministar informisanja, zatim Dragoljub Milanović, Milorad Komrakov, Dušan Čukić i Tatjana Lenard. Kao odgovor na to, Savet za informisanje i propagandu Socijalističke partije Srbije uzvraća kontramerom, zbija svoje redove i proglašava da se „oko Srbije steže propagandni prsten“, u kojem najveću ulogu ima „medijski agresor spolja“. Među članovima tog saveta, sem Komrakova, nalazi se i general u rezervi Aleksandar Bakočević. Početkom poslednje godine otvorene miloševićevske vlasti, Komrakov prosleđuje Međunarodnoj federaciji novinara apel da se založi za ukidanje zabrane putovanja srpskim novinarima koji se nepravedno nalaze na spisku (među kojima je dakako i on sam). Ono što nikome od lica sa tog spiska (preko sto imena) nikad neće pasti na pamet – kad je reč o zajedničkoj odluci zemalja sa tog, po njima, trulog, potkupljivog i bogatog Zapada – jeste da je taj bogati i potkupljivi Zapad time povukao jasnu distinktivnu crtu između sebe i dotičnih pojedinaca, kojima je, uprkos njihovom milionskom bogatstvu, jednostavno zabranio ulazak na teritoriju zemalja Unije, određujući se na taj način prema njima kao nečemu što stoji ispod pojma humanitas, dakle kao nečemu što ne pripada ljudskom rodu.
Radio slobodna Evropa 25. juna 2000. emitovao je emisiju sa temom „Mogu li novinari izaći pred Međunarodni sud za ratne zločine“. Komentator Amir Zukić tada je rekao: „Milijana Baletić, Mila Štula, Milorad Komrakov i drugi nositelji huškačkog novinarstva izbjegli su sve kontakte sa nama na temu odgovornosti novinara za podsticanje genocida. Preko posrednika su nam poručili da su sve što su radili – radili svjesno i da nikada nisu rekli da treba nekoga ubiti. Umjesto komentara, recimo da i osuđeni ruandski novinar (Žorž) Rižiu, nikada nije rekao: Ubijte Tutsije!’. Njegov omiljeni džingl glasio je: Počistite oko svoje kuće!“
Svega nekoliko sati nakon što je pogođena zgrada u Aberdarevoj, Televizija je nastavila da emituje program iz reportažnih kola. Novine donose vest: „Glavni urednik Informativnog programa Milorad Komrakov zapamtiće današnji dolazak na posao po nimalo prijatnoj dobrodošlici. Gnevni radnici vikali su na njega, psovali ga, vukli za crnu kožnu jaknu koju je imao na sebi i optuživali što ništa nije preduzeo da se bombardovanje ne dočeka u zgradi RTS“.
Tri meseca nakon toga, kolone građana prolaze u protestnoj šetnji Aberdarevom uzvikujući: „Ubice! Ubice!“ gledajući u pravcu omražene Televizije koju čuvaju specijalne jedinice, a u Čukićevom Dnevniku te večeri Komrakov izveštava kako su huligani „kamenovali ne samo našu medijsku kuću nego i umrlice poginulih radnika RTS na staklenom panou ispred zgrade“.
Nastavlja se
