EN A kad je taj trenutak zaista došao, kad je pred Haškim tribunalom, kao specijalnim sudom Ujedinjenih nacija, bilo postavljeno pitanje krivice NATO i SAD zbog civilnih žrtava tokom bombardovanja Srbije – Amerika je tom prilikom prvi put u svojoj istoriji dopustila da njeni vojnici budu podvrgnuti autoritetu međunarodnog zakonodavstva – kad se, dakle, dogodio taj presedan za kojim je srpska politička klasa toliko žudela (utvrđivanje odgovornosti NATO za pogibiju radnika RTS-a), ta ista takozvana elita ostala je slepa i savršeno nezainteresovana pred tom činjenicom od prvorazrednog značaja. To slepilo, naravno, nije bilo toliko plod neznanja koliko nečiste savesti.
Glavni tužilac Haškog tribunala, gđa Karla del Ponte, požaliće se kasnije da je srpska strana nije snabdela dovoljnim dokazima koji bi joj omogućili pokretanje istrage protiv NATO u slučaju RTS, i stoga je to pitanje morala da ostavi otvorenim. Uprkos galami srpske političke klase i dreci domaće štampe o „zločinima drugih“, čitav posao oko prikupljanja podataka o zločinima NATO ondašnja Vlada SR Jugoslavije prepustila je zvaničnom, ali zato poluanonimnom Komitetu za ratne zločine, koji je sama osnovala još početkom devedesetih, sa profesorom patologije dr Zoranom Stankovićem na čelu. Imajući u vidu jednostavnu činjenicu da vojno-političkom vrhu zemlje koji je – videli smo – žrtvovao radnike Televizije a zatim osnovao komitet za istragu tog zločina, sasvim sigurno nije bilo u planu da pri tom optuži samoga sebe, mogu se samo pretpostaviti razmere falsifikovanja fakata u toj istrazi; u svakom slučaju, pojedinosti izveštaja Komiteta nikada se nisu pojavile u javnosti. Zna se samo da su podneti dokazi išli u pravcu podizanja fabulozne optužnice za „genocid“ protiv osam zemalja-članica NATO. SR Jugoslavija takvu tužbu zbilja je uskoro i podigla pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu (kao stalnim sudom), dok je Haškom tribunalu, osnovanom za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, podnela predlog za pokretanje istrage protiv NATO, opet „zbog genocida“ i zbog „primene neodgovarajuće sile“. Sud je pronašao da priloženi dokazni materijal ne pruža dovoljno osnove za pokretanje istrage, odbivši svih 20 tačaka srpskocrnogorske optužnice..
Njujork Tajms od 3. januara 2000. donosi tekst Strah Amerike od sudova za ratne zločine, gde autor Stiven Li Majers, pozivajući se na američke eksperte za međunarodno pravo, naglašava da je uprkos strahu Pentagona od osnivanja snažnog i nezavisnog međunarodnog suda za ratne zločine, pred kojim bi moglo biti suđeno i američkim vojnicima uključenim u raznorazne ratne misije po svetu, upravo formiranje Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju bilo „onaj politički i pravni presedan koji je bio nužan korak da Amerika prizna nadležnost međunarodne jurisdikcije nad sobom“. „Budućnost od koje je američka vlada toliko strahovala stigla je ranije nego što se iko nadao“, izjavila je Dajan Orentliher, direktor Odeljenja za ratne zločine pri Pravnom univerzitetu u Vašingtonu. „Neočekivanim obrtom istorije, upravo je Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju iznenada dobio tu mogućnost jurisdikcije.“
Decembra 1999. službenici Haškog tribunala načinili su interni izveštaj u kojem je izvršena pravna analiza jesu li snage NATO počinile ratne zločine tokom vazdušne kampanje protiv bivše Jugoslavije ili ne. Ni Bela kuća ni Pentagon nisu tom prilikom doveli u pitanje nadležnost ovog suda. Visoki službenici Stejt Departmenta potvrdili su nedvosmisleno da Amerika priznaje autoritet pomenutog suda kada su u pitanju vazdušni udari NATO u Srbiji. Time se objašnjava i burna reakcija tadašnjeg generalnog sekretara NATO Džordža Robertsona 2. juna 2000. u Ujedinjenim nacijama, kada je ustao i aplaudirao glavnoj tužiteljici Haškog tribunala Karli del Ponte nakon što je ova, podnoseći redovni godišnji izveštaj Savetu bezbednosti, izjavila da nema dokaza da je NATO namerno gađao civile tokom vazdušne kampanje, „iako je počinio izvesne greške“.
Vodeći borbu istovremeno na dva fronta, nastojeći da zadobiju pažnju ne samo domaće nego i zapadne javnosti (proces protiv Milanovića još nije bio pokrenut), porodice sredinom juna šalju na adresu Haškog tribunala protestno pismo, u čijem se dnu nalazio potpis dvanaest majki:
Za ovu tragediju krivimo i NATO, i čelnike RTS-a, kao i politiku naše vlasti. Njihova smrt je bila apsolutno nepotrebna. Uz to, i godinu dana nakon svega, njihova pogibija još uvek je obavijena velom tajne. Niko ih nije pominjao, ni NATO ni naša vlast. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da su bili ničiji. Obraćamo Vam se sa molbom da još jednom razmotrite ovaj slučaj. Obraćamo Vam se kao sudiji i pravniku, kao čoveku, kao ženi i majci!
Nastavlja se
