ENBEOGRAD – Iako procentualno zanemarljivo, gonjenje novinara po službenoj dužnosti zbog blaćenja državnih organa svakako izaziva pozornost u zemlji gde većina javnih priča o pljački države, kupovini poslanika, krađi glasova, ostaje na nivou medijske afere.
Dok raspredanje onoga – ko je koliko „maznuo“ i ko je koga kupio, ostavljaju istraživačkom radu novinara, javni tužioci revnosno prate štampu u onom delu koji se, pre svega, tiče „opanjkavanja“ njihovih kolega. Mada službeno gonjenje poslenika javne reči čini oko pet procenata ukupnog broja tužbi podnetih, uglavnom, za uvredu, klevetu i pronošenje vesti – one najviše bole medije.
Jer ih u tih pet odsto gone u ime naroda, odnosno onoga čiju stranu oni zastupaju u svom pisanju. Ostale tužbe podižu lopovi, kriminalci, mafijaši i uvređene javne ličnosti, obilato koristeći onu pravničku – niko nije kriv dok se ne dokaže i presudi suprotno.
Dokaz da nije lažov
– Novinar može imati hrpu papira i dokumenata koji nedvosmisleno govore o marifetlucima i zloupotrebama pojedinaca, ali prozvani je pred sudom čist, pošto mu dosije nije okaljan nijednom presudom. Umesto da se tužilaštvo po službenoj dužnosti pozabavi daljom istragom, u praksi važi princip da novinar na sudu mora da dokaže da je neko lopov ili lažov – objašnjava advokat Zoran Popović, jedan od zastupnika redakcija Glasa i Kurira.
Uprkos tome što Srbija po korumpiranosti ubedljivo zauzima prva mesta na svim planetarnim rang-listima, nijedan „medijski aferaš“ od 2000. godine nije osuđen zbog zloupotrebe službenog položaja, pljačke države, krađe poslaničkih glasova i montiranih sudskih procesa, ali su zato novinari zaradili oko 320 tužbi. Naravno, ovo nisu konačni podaci jer, kako u Nezavisnom udruženju novinara Srbije kažu, ne prijave se svi sudski procesi strukovnim organizacijama.
Od donošenja zakona o javnom informisanju koji je u toku usvajanja predstavljen kao izuzetno povoljan za žurnalističku branšu, nanizale su se tužbe i presude od kojih neke otkrivaju očigledno nerazumevanje između pravosudne i novinarske profesije. Pravnici to tumače već poslovičnom dvosmislenošću zakonskih odredbi koje mogu da se „razvlače“ kako kome odgovara. I dok su tužbe protiv novinara u svetu veoma retke, jer se podrazumeva da je svaka javna ličnost podložna javnoj kritici i objektivu paparaca, u našim sudovima, posebno provincijskim, vlada pravilo – svačija privatnost je zagarantovana do apsurda.
– U sudskoj praksi već dugo važi pravilo da jednako pravo na privatnost imaju i vozač viljuškara, političar i lopov. Zato se nejasne i neprecizne odredbe tumače na štetu novinara na čija pleća je prebačen teret dokazivanja tuđe krivice – dodaje Popović.
U žurnalističkim esnafima posebno ukazuju da sporove protiv novinara, u advokatskom žargonu poznatije kao „štamparke“, vode sudije koji generalno malo znaju o ovom poslu.
Oštetio državu
– Pravosuđe uopšte ne shvata s kakvim se problemima suočava novinarska profesija. Novine nisu fenomen 21. veka, one izlaze više od tri stotine godina, pišu o dnevnim događajima i prenose reči sagovornika. Sudija mora da poznaje novinarske standarde, počev od jezika, pa do naslova i nadnaslova teksta, ukazuje predsednik Udruženja novinara Srbije Nino Brajović. Uobičajena sintagma da je „novinar na zadatku“ dovoljno kazuje o ovoj profesiji – on ide na zadatak kao i policajac, a piše kao pisac s elementima naracije, opisom atmosfere i ličnim stavom.
U sudskoj praksi sedmoj sili se upravo zamera lični stav i upotreba književnog jezika. Naviknute na isprazan jezik zakonskih odredbi, sudije obično sablažnjava slikovit i ubojit rečnik, pa zameraju novinarima što ne koriste birokratske termine koji nikog ne vređaju ali koji, takođe, ništa ne znače. Tako je primerenije (zakonu) napisati „postoji sumnja da je oštetio državu“, „bio je pod dejstvom alkohola“, „nije govorio istinu“, čime je razotkriven deo problema – većina predstavnika pravosuđa pojma nema da je u njihovoj državi u službenoj upotrebi takozvani – književni jezik, koji je istovremeno osnovno sredstvo za rad u novinarskoj struci i govor običnog naroda.
I dok se u Palati pravde redovno organizuju seminari za poduku „hroničara“, novinara koji prate suđenja, predlog UNS-a da se sa Društvom sudija organizuje edukacija onih koji sude u ovim procesima ostao je na novou – predloga. „Štamparke“ i dalje sudi onaj kome predmet padne u šake, a kaznu odmerava prema slobodnom sudijskom uverenju. Da je sudska praksa zaista nedosledna i šarolika, potvrđuju dosuđene odštete koje za isto delo – duševni bol idu u rasponu od sitne novčane kazne, do stotina hiljada dinara ili uslovnih kazni zatvora.
Prema evidenciji koordinatora za sudske procese protiv novinara u NUNS-u Mirjane Kalinić, zbog aluzije u kojoj se prepoznao jedan domaći hirurg, novinarki Građanskog lista je izrečena uslovna kazna od dve godine zatvora.
– Onome ko poznaje novinarsku profesiju potpuno je jasno da je ovaj novinar kažnjen da pune dve godine ne piše jer ako se neko prepozna u bilo kom narednom tekstu i tuži je, ona ide u zatvor. Ova presuda znači da ona iduće dve godine bez straha može da piše o kulturi i lepom vremenu i to veoma bajkovito – ukazuje Kalinićeva.
I. Stojković
T. Kaluđerović
