EN
[box align=’box-center’ id=’14746′]
Pa, ja sam pod obezbeđenjem više od 12 godina!
Tako jednostavno kaže Vladimir Mitrić, dospinik Novosti iz Loznice: „To se dogodilo 12. septembra 2005. godine. Bio je početak Vukovih svečanosti, vraćao sam se kući da pošaljem izveštaj redakciji. To je zgrada u strogom centru Loznice, ispred nje je kafić u kome je tad bilo 50 do 60 ljudi, bilo je toplo, negde oko 21.30 časova, ulazio sam u zgradu i u jednom trenutku sam primetio da neko ubrzanim koracima ide za mnom… U jednom trenutku sam se okrenuo i iza sebe video čoveka koji je bio obučen u svetloplave farmerice i svetlozelenu majicu i imao je, mislim, bezbol palicu umotanu u tkaninu koja je odgovarala boji majice. On je zamahnuo da me udari, ali sam ja uspeo da zakoračim, okrenuo sam se, podigao ruku, počeo sam da vičem, da jaučem i zovem upomoć. Dobio sam udarac, ruka je posle slomljena, ja sam pao u ugao, a on je počeo da me tuče po nogama, rukama, ja sam se branio samo da bih sačuvao glavu.“
Posle dvadesetak udaraca ljudi su se oglasili i napadač je prosto išetao napolje: „Zvao sam policiju da dođu, da intervenišu, ali oni nisu došli. Onda sam zvao njihovog komandira i tek posle toga stigla je policija. I na sudu sam pitao tog komandira: ’Recite mi da li je tačno da policija nije htela da izađe na moj poziv, da je došla tek kad sam vas zamolio’? On je rekao: ’Da’.“
Mitrić kaže da je to bio obrazac organizovanog napada, kao na kolegu Milana Pantića (ubijenog juna 2001. u haustoru svoje zgrade udarcima teškim predmetom): „Samo što sam ja imao više sreće ili možda više umešnosti u tom trenutku da nekako zaštitim glavu.“
DOSIJE: Da li je ovo bio pokušaj ubistva ili poruka?
VLADIMIR MITRIĆ: Apsolutno ili pokušaj ubistva ili da me u toj meri unakaze i učine nesposobnim da završim u kolicima i da to bude jedna simbolična poruka. Oni su mogli hicem to lakše da reše, ali njima je trebala simbolična poruka koja je kod Pantića bila na jedan način, a ovde možda na drugi. I kada sam sve ovo prošao shvatio sam da je istraživanje istine i pozadine teška misija, a često mislim i da je nemoguća.
DOSIJE: Od 50 ljudi u bašti niko nije reagovao?
VLADIMIR MITRIĆ: Ja sam dobro čuo, još dok sam dobijao zadnjih nekoliko udaraca, kad jedan reče „Ubiše čoveka“, a njegov sagovornik za stolom, na mestu odakle se sve najbolje videlo, odakle se sve moglo najavljivati i pratiti, rekao je „Šta te boli k…“ Nikad to za policiju, pa ni za tužioce, pa ni za istražnog sudiju, pa i na sudu nije bilo nešto krucijalno da taj stručnjak, inače poznat kao okoreli kriminalac, naravno, u to vreme blizak delu policije, ne objasni zašto je na taj način reagovao, utoliko pre što on ima neku odgovornost ako ga neko već vodi kao operativnu vezu. A da je on operativna veza to je potvrdio tadašnji bivši vođa sektora baš u delu grada gde sam ja živeo, koji je posle radio u Malom Zvorniku, mislim da se zvao Milovan Andrić.
DOSIJE: Vi čoveka koji vas je pretukao niste poznavali. Šta kažu vaša saznanja, vaše indicije otkud on tu i zašto na vas?
VLADIMIR MITRIĆ: Napadač na mene bio je policajac, radio je tada u odeljenju unutrašnjih poslova na Novom Beogradu, mislim da je jedno vreme bio čak i vođa sektora na Novom Beogradu, u onom rejonu gde je kineski buvljak. Pre toga je bio osumnjičen za iznudu, bio u pritvoru. Tokom suđenja i preko medija govorio sam mu: „Reci mi ko stoji iza ovoga, ko te je poslao? Ti si moj rođeni brat, ja tebe branim, ti si žrtva, možda si po nečemu i veća žrtva od mene.“ On je tad bio suspendovan.<!—->
DOSIJE: Kakav je sudski epilog?
VLADIMIR MITRIĆ: Napadač na mene je dva puta u Loznici osuđen na po šest meseci, jednom je ta presuda pala pred Okružnim sudom u Šapcu, vraćena je na ponovno suđenje, a kasnije je Apelacioni sud otvorio pretres i osudio ga na godinu dana zatvora.
DOSIJE: Da li je on izdržao tu kaznu do kraja?
VLADIMIR MITRIĆ: Nije, bio je obuhvaćen onom abolicijom tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. I ne samo to, a imao je dosta prostora, do danas mi ništa od sudskih troškova nije platio, ni sudsku naknadu. Nije platio troškove državi.
DOSIJE: Ajde da se grubo našalim, kao satisfakciju dobili ste pratnju, obezbeđenje.
VLADIMIR MITRIĆ: Obezbeđenje po principu flastera je počelo da funkcioniše nekoliko godina nakon što sam dobio neko čudno obezbeđenje. Jednostavno, policijski auto dođe ispred zgrade, policajac me ne poznaje, ja njega ne poznajem, ja uđem, on izađe i tada sam bio izložen raznim napadima. I kad sam policijskom rukovodstvu iz Šapca, dakle ne iz Loznice, sugerisao u čemu je problem, onda su ovi ljudi iz Šapca rekli da treba da dobijem policijsko obezbeđenje. Inače, bivši načelnik policijske uprave u Šapcu mi je posle napada rekao, kad je odlučio da dobijem policijsko obezbeđenje pre nego što ću dobiti ovo sudsko, tužilačko, da je otpor u lozničkoj policiji bio neverovatan. Istom prilikom je rekao da je bila neviđena opstrukcija iz MUP-a Srbije u Beogradu. U to vreme ministar policije je bio Dragan Jočić.
DOSIJE: Gde god krenete oni su s vama, krenete za Beograd – šta se dešava?
VLADIMIR MITRIĆ: Pa ako krenem za Beograd, to jest ako idem svojim autom i ako imam prostora, policajac ide sa mnom do Beograda – kud ja, tu on. Ako moram da idem s nekim drugim ljudima, onda se s njima pozdravljam na šabačkom mostu ili gore između Ljubovije i Bajine Bašte ili kod Osečine, gde je granica poljskih uprava Valjeva i Šapca, I ja idem tamo, oni dojavljuju u Beograd policiji, nekad to urade profesionalno, nekad ne urade.
Moje obezbeđenje važi na području policijske uprave Šabac, a tu spadaju Šabac, Loznica, Krupanj, Ljubovija, Mali Zvornik, Vladimirci, Koceljeva i Bogatić.
DOSIJE: Pročitao sam da je tužilac pred dvojicom policajaca koji su došli da se dogovore u vezi sa prepoznavanjem napadača na vas imao interesantnu poruku.
VLADIMIR MITRIĆ: Tadašnji tužilac u Osnovnom tužilaštvu u Loznici, kad su došli policajci Milorad Čotrić i Mladen Nešković, pored ostalog im je rekao, misleći na mene, „što nije poginuo“. Oni su sačinili službenu belešku do koje sam ja došao i koju su svojevremeno objavili i Večernje novosti, UNS i Međunarodna federacija novinara. Taj tužilac i tužilaštvo nikad to nisu demantovali ni na koji način, čak je I predmet zbog toga izuzet i onda je optužnicu zastupalo osnovno tužilaštvo iz Sremske Mitrovice a ne iz Loznice.
<!—->
DOSIJE: Uoči vašeg prebijanja, koje su teme bile u fokusu?
VLADIMIR MITRIĆ: Pre nego što će mi se dogoditi to što mi se dogodilo, ja sam na jedan kontinuiran, ozbiljan, odgovoran način ukazivao na spregu kriminala i politike, spregu kriminala ljudi … institucija, taj krug je zatvorenna ovom području, ovdašnji kriminal je u sprezi sa kriminalom iz susednih mesta Republike Srpske, sve od Zvornika do Sarajeva. Ja sam u to vreme, 2002. godine, govorio da je Naser Orić zvezda u Srbiji, čak sam rekao da je pretpostavljeni nekim ljudima, nažalost, i u policiji preko nekih njegovih moćnih krugova kojima se hvalio. Tad su mi se ljudi smejali, govorili su da to nije tačno, govorili su da ja izmišljam i tako dalje. Dakle, kompletnu tu liniju sam otkrio. Otkrio sam, pored ostalog, gde se proizvodi i ko proizvodi i koji je stručnjak našao formulu za proizvodnju anhidrida sirćetne kiseline. Samo da kažem da je to supstanca kojom se lakom procedurom od, recimo, tone dobije 500 kilograma heroina i taj heroin kad ode u Tursku onda se vraća kao 500 kilograma heroina, nešto u parama, nešto u heroinu itd. I to je zatvoren krug. To se radilo na tone. Jedan od aktera iz Bijeljine, inače osuđen na četiri godine jer je uspeo da prikaže jednu količinu kao da je tobože pravio sirće, što je totalno finansijski i ekonomski neracionalno, uspeo je da pobegne i ni do dandanas nije izdržao tu kaznu. U međuvremenu inženjer tehnolog koji je to radio je umro, što sam ja takođe otkrio. To je bio neverovatan kriminal i to mi naravno nikad nisu oprostili kao što mi neće ni oprostiti još jednu drugu činjenicu, što sam ukazivao na karakter rata koji se vodio, na tu trgovinu koja se odvijala između srpske, muslimanske i hrvatske strane, na sve te tzv. patriote i njihovo ponašanje. Jedan list, zvao se Prst, to je bio tabloid udbaške linije iz Republike Srpske, čak je i najavio napad na mene, pa su promašili. Oni su najavili da je to bilo, da sam ja napadnut, da su me pretukli itd.
Kad sam ja počeo da otkrivam pravi karakter tog rata i šta se iza brda valja, koja politika se vodi i kako to sve izgleda, da ti rodoljubi i nisu baš rodoljubi, da heroji nisu baš heroji, e to je onda njima pomrsilo račune i uplašili su se da ja mogu o tome da pričam.
[box align=’box-center’ id=’14736′]
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.
