EN
[box align=’box-center’ id=’14773′]
Novinarka Vojvođanskog istraživačkoanalitičkog centra VOICE, sada BIRN-a Maja Živanović živela je izvesno vreme sa policijskim obezbeđenjem, ne pratnjom, već obezbeđenjem stacioniranim ispred kuće. Posle završetka priče na kojoj je radila – a koja je i dovela u opasnost – tražila je da se obezbeđenje ukine. Za Dosije Maja Živanović objašnjava kako je uopšte dospela do života „pod kontrolom“ i kako to izgleda.
„Bavila sam se energetikom duže vremena I jednog dana jedan od mojih izvora je rekao da ima sjajnu priču za mene i pitao me da li sam zainteresovana kada je objasnio o čemu se radi. Našli smo se nekoliko puta i pitao je dokle sam spremna da idem. Nisam se obazirala, naravno kao ni pre toga kada su mi se dešavale slične situacije. Priču sam maltene završila kada se desio taj 24. jun 2016. godine, kada je trebalo da idem da pokupim jednu od izjava druge strane. Izašla sam kao i svakog drugog dana u deset do devet iz svoje zgrade i krenula na posao u Novom Sadu. Primetila sam dvojicu ljudi koji su izgledali vrlo čudno i privlačili bukvalno moju pažnju svojim atipičnim ponašanjem preko puta moje zgrade“, objašnjava Maja Živanović.
PRATE ME: Nastavila je da hoda i ustanovila da je jedan od dvojice mladića krenuo za njom: „Nastavila sam još desetak minuta, okretala se I videla sam da on ide sve vreme iza mene sa druge strane ulice, da ima blutut slušalicu u ušima, priča sve vreme i gleda u mene. Na pola puta sam stala jer sam čekala na kolegu sa kojim je trebalo da se nađem, a koji je dolazio sa druge strane ulice, pa da nastavimo zajedno. U tom trenutku sam stala i okrenula se prema čoveku koji me pratio i pogledala ga. Što ja kažem, stala sam u ’ef’ i pogledala ga, a on se jednostavno sakrio iza nekog kombija. I nastavio da me gleda.“ Dileme nije bilo, pa je kolegi rekla nezamislivu „filmsku rečenicu“: „Mene prate”.
<!—->
Dvojica ih je, jedan od njih je ovde, drugi je ostao ispred zgrade, a meni je sva moja dokumentacija u stanu.“ Nije razmišljala o sopstvenoj bezbednosti već o prikupljenom materijalu. Vratili su se do Majine zgrade, ona i kolega i – pratilac: „Čovek je sve vreme išao iza mene, otišli smo do mog stana, ja sam videla da je sve u redu, izašli smo opet iz zgrade i primetili smo ih na apsolutno istom mestu gde su bili prvi put. Instinktivno smo samo prešli put i krenuli prema njima. Čuli smo u tom trenutku ’pazi, evo ih!’, prišli smo im, pitali šta rade, koga čekaju. Prvo su izbegavali odgovor, onda su rekli da čekaju prijatelja koji živi u toj zgradi. Ja sam pitala: ’Je l’ vi to nas možda pratite?’ i rekla sam da smo novinari. Oni su odbijali apsolutno svaki kontakt očima i sve vreme su ponavljali da čekaju prijatelja.“
PRIJAVA POLICIJI: Posle incidenta Maja je sve prijavila policiji. „Stvarno sam se uplašila da će oni da uzmu dokumentaciju na kojoj sam radila šest meseci, u pitanju je 12 različitih institucija koje sam ja pitala nešto i od svake dobila poneki papir, u najmanju ruku jedan. Međutim, kada sam videla da se ništa nije desilo u mom stanu, shvatila sam da im cilj nije bio moj stan, nego da sam im meta bila ja. I kada sam izašla i kada sam ih videla, njima je bilo jasno da sam ja malo luđa od njih i da me nisu uplašili u tom smislu i znala sam da će posle toga da odu.“
Prva adresa bilo je tužilaštvo, a po njihovom savetu, policija: „Tamo je sa mnom pričala jedna devojka koja je napravila zapisnik, kolega i ja smo otišli zajedno. Ispričali smo sve što se desilo, ona je to zapisala i rekla je da možemo da idemo i da će nama neko da se javi. Ubrzo nakon toga iz policije su me ponovo pozvali da se vratim i tada su napravili detaljniji zapisnik i daleko detaljnije me ispitali o svemu. Ispitivanju su prisustvovala I dvojica inspektora iz oblasti privrednog kriminala.“
Posle toga tužilac je procenio da je Majin život ugrožen i dodeljeno joj je obezbeđenje po mestu prebivališta i po kretanju.
„Već tada sam ja videla da će to biti problem kako za mene tako i za njih zbog toga što, po rečima samih policajaca, u toj policijskoj stanici nisu imali sličan slučaj, oni su obezbeđivali funkcionere i videlo se da čak ni oni nisu bili spremni za takvu vrstu incidenta i za takav posao. I slušala sam priče po hodnicima u smislu ’nije ni nama, ali nije ni njoj drago’. Kada sam kasno uveče došla kući, to je bio petak, policijska kola su bila parkirana ispred moje zgrade. Službena policijska kola sa dvojicom policajaca“, priča Maja Živanović i dodaje da su ostali tu dve nedelje: „Uopšte nisu odlazili.“
[box align=’box-center’ id=’14776′]
NON-STOP: Svakog dana 24 časa policijski auto na kojem piše POLICIJA sa dva policajca u uniformama bio je „nadžidžan“ na ulazu u zgradu. Nisu se pomerali.
„Odmah posle incidenta ja sam stavila do znanja da ne želim da ostanem u tom stanu u kojem sam živela sama i da ću da se sklonim nekoliko dana u Beograd. To je njima predstavljalo problem jer ja sam dobila obezbeđenje po mestu kretanja, rekli su da oni nemaju dovoljno policajaca da mene prate dalje od Novog Sada i da bi bilo najbolje da ne napuštam Novi Sad“, priča dalje Maja Živanović svoju nimalo prijatnu priču, uz pikantan detalj – momci su pre nje obezbeđivali predsednicu Narodne skupštine Srbije Maju Gojković. Nonsens je to što je Maja zaista otišla, a oni su ostali i čuvali zgradu: „Dobili su takvo naređenje – da budu ispred moje zgrade parkirani sa dvojicom policajaca. Sve vreme, iako ja nisam bila u zgradi. Ali, kako da ti kažem – ti izađeš iz zgrade, klimneš im glavom, oni tebi klimnu glavom, odeš da baciš smeće, vratiš se, odeš na posao, opet klimneš glavom… Oni sve vreme sede tamo. I to je to.“
Pošto nije bilo dovoljno ljudi za stalnu pratnju, a Maja i nije želela da policija ide svuda sa njom, usledio je kompromis – ona ih obavesti kuda ide i kada se vraća, oni stražare. „Zamolila sam da me ne prate, mislim da bi moj život bio nezamisliv… Ja ne mogu da radim, ja ne mogu da živim tako da imam non-stop policajce iza sebe. Ja se divim Brankici iz Insajdera, ja ne znam da li bih mogla da ostanem u novinarstvu“, objašnjava sagovornica Dosijea i dodaje kako je već tada najavila da će tražiti da se obezbeđenje ukine – čim završi priču. Tako je i bilo, na zahtev Maje Živanović obezbeđenje je ukinuto, s tim što je policija nastavila da patrolira. Kaže još da, iako više nije bilo zvanične komunikacije, često su se iz policije raspitivali kako je, da li je sve u redu: „Stvarno su profesionalno odradili svoj posao, tih par dana posle događaja mi smo proveli puno vremena zajedno… njima je podjednako strašno to što se meni desilo i mogu da kažem da su bili korektni prema meni.“
TRAUMA: Za Maju Živanović je činjenica da su je nepoznati ljudi pratili velika trauma: „U profesionalnom smislu sam bila mnogo besna. Nisu uspeli da me zastraše, već da me užasno razbesne i probudili su inat u meni. U tom trenutku sam rekla: ’E, sad ćete da vidite’. Tog petka sam poslala na pet strana jedno dvadeset pitanja i pozvala sve ljude koje sam planirala da intervjuišem. I ja sam tu priču objavila u nastavcima u tri teksta u roku od 15 dana. U profesionalnom smislu ti shvatiš da nema tu više desilo se – nije se desilo, desiće se – neće se desiti. Desilo se, možda će se desiti opet, sada sam spremna i znam kako ću reagovati sledeći put.“ Sve to, međutim, donosi mnogo teškoća u privatnom životu: „Moja sreća je što sam imala podršku bliskih ljudi pa sam narednog dana, u subotu, bukvalno naterana da idem da se šetam po gradu da bih sama prevazišla strah. Uz pomoć bliskih ljudi, naravno – idemo da se šetamo, nema šanse da ćeš da sediš ceo dan u stanu zatvorena i da se plašiš šta te čeka iza tih vrata. To su trenuci kada ti porodica govori – ’prestani da se baviš novinarstvom, šta ti to treba u životu, je l’ ne možeš da pišeš ništa normalnije, je l’ ne možeš da pišeš na neke obične teme?’ Ti samo klimaš glavom, znaš da oni tebe vole i da ti žele sve najbolje, ali i preispituješ samu sebe i potvrđuješ da li i dalje želiš da se baviš novinarstvom ili ne želiš. Meni je bilo jasno da ja želim da se bavim novinarstvom, to je ono u čemu ja uživam, to je moj posao.“
Iza svega je, kaže, ostao suzavac u torbi koji često drži, za svaki slučaj, ali i stalno okretanje dok hoda ulicom. I alarm u glavi – više ne izlazi kasnije od 11.00 sati uveče. Maja Živanović je uverena da je reč o organizovanoj akciji, a uviđa sličan šablon kada razmišlja i o drugim kolegama koji su praćeni: „Glavni cilj svih akcija te vrste jeste da se novinari zastraše.“
A možda je od svega najstrašnija neizvesnost, pošto ni godinu i po dana kasnije nema informacija o ljudima koji su je pratili, istraga – ako je i ima – tapka u mraku. Ništa zvanično, ali ni privatno ne može da sazna ni ona, ni novinarska udruženja (NDNV i NUNS). Njen slučaj je i u izveštaju OEBS-a.
„To je slučaj koji je na papiru jer ja imam i zapisnik i to je slučaj koji će u nekom trenutku isplivati negde. Ja samo mislim da institucije trenutno nisu spremne da to ispliva“, kaže Maja Živanović za Dosije.
[box align=’box-center’ id=’14779′]
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.
