ENBeograd– Tačno u 15.50 minuta, juče na pistu aerodroma „Beograd“ sleće avion iz Amsterdama sa posmrtnim ostacima bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Kovčeg, umotan u crni najlon i oblepljen selotejp trakom, petnaestak minuta stoji usamljen na pokretnoj traci za prenos, kraj aviona, pod nebom i na vejavici. Čeka se da pravni zastupnici bivšeg vođe nacije, Zdenko Tomanović i Branko Rakić, sa policijom i aerodromskim osobljem srede papire. Malo dalje čekaju da preuzmu telo Slobodana Miloševića socijalisti, njemu za života lojalni, predvođeni Miloradom Vučelićem. Nema sina Marka, ćerke Marije, o udovici Miri niko ne zbori ni reč. Nema viđenih članova SPS-a Ivice Dačića, Zorana Anđelkovića…
„Tako je tražila porodica“, komentarišu odani socijalisti.
„E, prvi put dočekujem mrtvog predsednika. A nadam se i poslednji! Kol’ko sam samo delegacija ovde doček’o“, komentariše aerodromski policajac dok gleda prema kovčegu.
Tamo dalje, odvojeno trakama, više od stotinu domaćih i stranih novinara.
Dade neko znak, krenuše najbliži saradnici ka kovčegu. Venac ruža na kojem piše „Predsedniku, srpski narod“ nosi Mira Dragojević, dugogodišnja sekretarica Miloševića, a zastava Srbije je, savijena, kod Bogoljuba Bjelice, veoma bliskog čoveka nekadašnjeg lidera, sada predsednika „Slobode“.
Ljube kovčeg, šire zastavu preko kovčega, stavljaju venac. Prilazi tamnoplavi kombi, sasvim običan, neki su komentarisali i „jadan“, a i prilično prljav. Kovčeg podižu Milorad Vučelić, Bogoljub Bjelica, Milutin Mrkonjić, Uroš Šuvaković, general Božidar Delić, koji je bio istaknuti Miloševićev svedok u Hagu, Bojan Kekić, Milan Janić, Hadži Dragan Antić, vidno preplanuo pošto je doleteo sa Kube. Stavljaju telo predsednika u kombi, kreće kolona ka izlazu sa piste.
Kombi zastaje da kovčeg poljube i ostali prisutni socijalisti. Zasuzi i poneko oko. Prilazi Tomanović, u tišini, ljubi svakog socijalistu tri puta u obraz, izjavljuju jedni drugima saučešće. Kreću opet kola s telom predsednika
A onda – otvori se kapija piste. Lelek, kuknjava, ruže posute po putu za predsednika, nadiru dve-tri stotine sledbenika nekadašnjeg lidera nacije
„Joj, kuku meni! Ubiše mi predsednika“, rida starija žena dok rukom pokušava da dotakne kombi.
„Gde si sada, Draškoviću, da vidiš ovo“, druga će, kroz suze.
Mlađu ženu od tridesetak godina drže dva muškarca, gubi svest, mokra od suza.
„Slobo, Slobo“, skandiraju okupljeni. Sneg pada, trče ljudi duž staze, stavljaju bukete na kola… Još su uz kombi najbliži saradnici Slobodana Miloševića
„Joj, meni crnoj kukavici“, zapomaže starija žena, dok drži ružu. Tu je i jedan tata sa sinčićem od tri-četiri godine. Došao da sinu pokaže ko odlazi u mit. Bedževi, slike, kalendari na sve strane. „Heroji ne umiru, idu u legendu“, okačila neka žena na grudi sliku Miloševića.
Eto ga i starac sa upaljenom svećom u ruci.
Skrenuše kola na autoput. Ode Sloba. Ode lelek. Ode narod. Osta cveće po putu. Osta samo zakrčen parking.
A počelo je još posle 14 sati kada je na pistu stiglo dvadesetak Miloševićevih saradnika. Svaki ima bedž s portretom Miloševića i crnom trakom. Uzvrteli se, prilaze jedan drugom… Po koji put odvaja se grupica najvažnijih.
„Ljudi, molim vas, da se dogovorimo. Ništa prilazak, ni milimetar, dok ne sredimo papire. Posle vadite sveće, zastavu, idite do kovčega“, prilazi policajac Vučeliću.
„Dobro, dobro“, odgovora on.
„Ljudi, tek posle papira. Ne krećemo dok se to ne završi“, ide naokolo Vučelić, objašnjava drugovima.
„Bolje – priča Vučelić Šuvakoviću, Deliću, Bjelici… – da ne idemo pravo u kola. Peške ćemo ispratiti kovčeg. A onda u kola“.
„Jeste. Bolje je“, složili su se.
„Marko otišao pravo u Moskvu, priča nam Mrkonjić, ali doći će kad treba“.
Odmiču malo dalje. Maše rukama Šuvaković, objašnjava nešto. Pomiče se napred, pa nazad, malo ulevo. Maše i Vučelić. Šire ruke. Objašnjavaju nešto jedan drugome. Tu je i general Delić, Bjelica, razgovaraju, planiraju izlazak pred avion.
Vraćaju se bliže ostalima. Opet grupica.
„Nije hteo da sasluša. Ne razmišlja on o smrti. A lepo sam mu govorio. Sad ne znamo ni koja mu je poslednja želja. Gde bi voleo da ga sahrane“, priča Mrkonjić.
„‘Ajte, stiže avion“, poziva ih službenik aerodroma.
Uskomešaše se.
„U kolonu“, naređuje Vučelić. Uzeše cveće. Išlo je iz ruke u ruku. Težak venac, a dugo se čekalo da prođe procedura.
„Ostali stanite tamo“, pokazuje on, da se rasporede u kolonu koja s udaljenosti od dvadesetak metara posmatra preuzimanje kovčega.
