ENNenadović nije jedini koji je toliko burnih decenija proveo na novinarskoj vetrometini. Ali je sigurno jedan od vrlo retkih, koji nikada nije napisao i potpisao nešto što bi se kosilo sa njegovim strogim merilima profesije, politike i morala. Nije prodao profesiju za karijeru! To nikada nije bilo lako, kao što nije ni danas, ali će se po tome uvek razlikovati dostojanstvo novinaraskog poziva od žurnalističkog piskaranja. Ličnost Aleksandra Nenadović time obeležava ne samo visoki novinarski domet, nego nadasve, i uzoran profesionalni moral.
Buran je životni put prevalio naš Saša. Od petnaestogodišnjeg gimnazijskog odlikaša, partizanskog dobrovoljca 1941. godine, tada jedva nešto višeg od puške koju je uzeo u ruke da brani svoju okupiranu zemlju. „Oterali“ su ga iz Čačanskog odreda, kada su ustanovili da je „sakrio“ da ima manje godina nego što sme imati vojnik. Zatim se do kraja rata sakrivao od okupatorskih saradnika, nastavljajući da sam uči gradivo škole koju više nije smeo pohađati.
Kao predodređen za novinarstvo, počeo je odmah posle oslobođenja kao saradnik pa zatim urednik lista Student, a zatim, presrećan, početnik u njegovom novinarskom idealu – dnevniku Politika koja je tada znala da oceni koliko ko vredi. Za celih 40 godina života u listu Politika, počevši od mlađeg saradnika, Nenadović je ubrzo stigao do uglednog spoljnopolitičkog komentatora, višegodišnjeg dopisnika Politike iz Londona, Njujorka, Brisela, izvestioca sa najznačajnijih događaja na svim stranama sveta, pa najzad, na jednodušan zahtev kolega novinara, prihvatio i dužnost njenog glavnog urednika.
Nenadovića nisu uvažavale samo kolege u Beogradu, Jugoslaviji i svetu. Bio je i uvek rado priman sagovornik dvojice najuglednijih jugoslovenskih ministara spoljnih poslova – Koče Popovića i Marka Nikezića, koji su držali do njegovog mišljenja, koliko i do mišljenja njihovih bližih saradnika. Lično svedočim da je Marko Nikezić, zabranjivao načelnicima ministarstva da prigovaraju novinama i „savetuju“ ih kako treba da pišu o spoljnoj politici. Na jednom sastanku ministarskog kolegijuma ukorio je jednog od svojih načelnika: „Pre ovoga što ste nam ispričali, korisno bi bilo da ste pažljivije pročitali jučerašnji analitički komentar Aleksandra Nenadovića…“
Logično je bilo što je takav Aleksandar Nenadović, 1972. godine, posle obračuna sa „srpskim liberalima“ u koje su ga zasluženo ubrojali, po svojoj odluci, bez oklevanja, napustio dužnost glavnog urednika Politike, jer nije više hteo da potpisuje list od kojega se tražilo da osuđuje ono u što je on verovao. Danima je zatim trajao pritisak na novinarski sastav Politike da ga se odreknu, i njegove molbe kolegama da ne stradavaju, kad već on mora. Znao je da bi – da se priklonio – morao da čini ono što su zatim činili oni koji su ga oterali.
Godinama su zatim u njegovoj Politici – što jedva da je zabeleženo u istoriji nasilja nad etikom u novinarstvu – njegovi članci prinudno bili potpisivani samo inicijalima. Čak ne ni njegovim inicijalima, nego duplo anonimno, samo inicijalima R.S. Samo mali broj njegovih kolega i prijatelja su znali da su to početna slova imena njegovog sina Radoja, koga je neizmerno, do bola voleo, i njgove supruge Svetlane, sa kojom je dirljiva i nikad pomućena uzajamna pripadnost trajala od prvog njihovog susreta, do poslednjih sati tragične noći, kraja njegovog života, ponedeljka, 27. marta ove godine.
I pored gorke sudbine, Saša nikad nije bio gorak. Nikog nije mrzeo i retko ko je mogao da mrzi njega. Uvek je bio i ostao jasan, nepokolebljiv ali širokogrud, tolerantan i nezlobiv, što je odlika samo mudraca i pravednika. Ostaće zagonetka da li je njegovu smrt ubrzala samo fizička malaksalost ili višegodišnja duboka patnja zbog zle sudbine njegovog naroda u vremenu vladavine nečoveštva i zločina.
Ako Srbija ne bude umela da zapamti imena svojih najboljih pripadnika, zaboraviće i svoje sopstveno ime. Sad, kad više nema Aleksandra Nenadovića, kad ostaje samo njegov pepeo i njegovo časno ime, recimo nad njegovim grobom ono što su stari Rimljani zapisivali na grobovima svojih uglednika – Ovde je pepeo, ime je svuda.
Mirko Tepavac
