ENVeć skoro tri meseca pokušavam da shvatim ko je u pravu kada je reč o TV pretplati: da li oni koji tvrde da je to zakonska obaveza za naše dobro, ili oni koji joj se protive. Taman sam bio spreman da se ipak priklonim onima koji pravdaju povratak pretplate, kad me upravo ubirači i korisnici naših para počeše da ubeđuju da sam na pogrešnom putu. Rekao bih da se taj silan svet ipak ne protivi samoj pretplati već tome što je ubira RTS. Mnogi misle da je to zbog toga što je RTS bio ozloglašena kuća u prethodnom režimu i da se ni danas nije oslobodila tog poslušništva prema vlasti. Ma ne. To je zato što je RTS, a mnogi to možda ne umeju da artikulišu, jedna amaterska televizija. Reprize su možda i ono najbolje što ta kuća ima. Sve ostalo, kao novo, pravi je očaj za kuću sa tolikim stažom (skoro 50 godina). Sve što se na njoj može videti jeste ili mračno ili previše šareno, haotično, šizofreno, bez ikakvog stila i koncepcije. Rade li u toj kući sve sami amateri ili ima neko i školovan, neki stručnjak za televiziju ili su sve sami bivši opozicionari pristigli na televiziju iz raznih novina sumnjivih orijentacija?
Nedavno je u emisiji „Svedok“ gostovao predsednik vlade. Kao vratila se emisija posle duže pauze. Pomislih, spremili ljudi nešto novo, kad su se već toliko odmarali. Kad ono ista sumanuta scenografija, kao neki ring sa plastičnim stolicama, a u njima iste face u istim pozama ko da su mesecima bili zamrznuti u tom položaju. Razgovor i nije bio loš, ali ga nisam baš pratio jer sam sve vreme razmišljao da li je kamermanima možda dosadno dok to snimaju pa igraju jurke po studiju. Trč vamo, trč tamo, slikaj jednog, slikaj drugog, krupno, sitno, jedan je stalno izgleda visio na plafonu, pa nešto slika iz ptičje perspektive, a drugi je pak stalno hvatao voditelja s leđa kako maše rukom pred licem premijera. Ja sam samo hteo da čujem šta premijer ima da kaže, a osećao sam ko da igram žmurke s njim i voditeljem.
Prethodnog dana bi mi žao ministra Ljajića u emisiji „Upitnik“, a i onog drugog gospodina. Stavili ih da čuče u barskim stolicama, a pored njih dve zaboravljene kofe.
Ofucao im se i Avalski toranj. Sećam se na početku kako je sav sijao, a sad kao da je i taj plastični u studiju pred rušenjem. O razgolićenoj voditeljki kad joj vreme nije i o mučenom voditelju koji ne može tokom cele emisije nijednom da ubode prezime naše poznate glumice – da i ne govorimo. Druge emisije ne mogu ni da komentarišem jer ih i nema. Ili reprize ili dobar strani program, ili ofucani filmovi ili toliko bezvredne emisijice da ne mogu ni da se setim kako se zovu.
Kome mi to da plaćamo pretplatu? Ko će to biti javni servis, čuvar naših nacionalnih vrednosti? Hoće li nam oni servirati pravilan srpski jezik kad im spikeri (mlađašni srednjoškolci) i novinari ne umeju ni broj da slože sa imenicom? Hoće li nam oni servirati kulturu življenja, oblačenja, ponašanja… Pa gledaju li oni druge, televizije? Svaka lokalna je za tri koplja bolja od njih. Pa nek barem kradu od njih, kad ne umeju sami. E neću da im plaćam pretplatu.
Veselin Vučković, sociolog iz Beograda
